Ma jok. Nama i treba Petričić, koji kada zagusti, kao devedesetih, brisne u Kanadu, da tamo bude prosek, pa se onda vrati, kada opasnost prođe, da se malo i on bavi politikom i da, zbog nje, humor svede na mržnju.

Nama treba Samoobmana, da zamenimo profesije revolucijom, i da postreljamo one iznad proseka, baš kao ‘45.

Pošto, šta ti, uspešni, uopšte i traže ovde? Ne govore na mitinzima, ne serendaju po tviteru, ne izigravaju žrtve, nego komponuju, glume, autori su, pune dvorane, stvaraju hitove, i sve zajedno, idu nam na onu stvar.

Nisu se, jebiga, opredelili. Ne navijaju ni za koga. Ne hejtuju.

Nikoga ne ismevaju. Neće da izigravaju političare. I još, na sve to, nešto, kao, i sami misle.

Pazi sad, o auto-putu, koji nam je takođe nepotreban.

Šta će nam to, kada su nam Ibarska i Petričići sasvim dovoljni. Ovo prvo, da lepo izginemo, a ovaj drugi, da se sprda s time da ginu samo oni koji su za Vučića.

Super bi to bila karikatura. Mrtvi na putu, a na smrskanom autu piše: SNS.

Mislim, šta će nama nešto drugo, nego ta sitna, prosečna, mržnja. Koja se posere po svemu što iole vredi, samo ako oceni da nije na liniji.

A ni liniji si samo ako se jasno odrediš o Vučiću - diktatoru i zaželiš mu da malo pliva po Savi, ili Dunavu, gde ga već navatamo.

I ako se uključiš u politiku, napraviš neko udruženje, navijaš, protestvuješ, mrziš.

A ovi nesrećnici, kojima izleti da je bilo šta dobro, i koji još uspešno nešto rade, imaju kvaliter, znaju nešto... oni neka se lepo spakuju, i odu negde drugde, tek da ne ugroze prosek.

Uostalom, eno ga Željko u Kanadi, ima koncert u Torontu, pa neka tamo i ostane.

Bar će da i tamo bude poznatiji i uspešniji od Petričića, pa neće morati ni da se vraća.

A mi ćemo da ostanemo sa Petričićem, koji i nije za Kanadu, niti za bilo koju normalnu državu, nego samo za ludu Srbiju. Da se koljemo, mrzimo i smejemo sami sebi.

Bez auto-puta.

Taman smo to i zaslužili.