U autorskom tekstu Vučić je podsetio da se "veliki ljudi prepoznaju po velikim delima koja ostavljaju iza sebe, a takvim ljudima nasledna pokoljenja teško da mogu da pronađu pravi način da se oduže".

Vučićev autorski tekst prenosimo u celosti:

Veliki ljudi prepoznaju se po velikim delima koja ostavljaju iza sebe, a takvim ljudima nasledna pokolenja teško da mogu da pronađu pravi način da se oduže. Svako imenovanje ulice, škole ili javne ustanove, podizanje spomenika ili stavljanje lika na novčanicu samo su neki od pokušaja da se veliki otrgnu od zaborava i to na način kojim ćemo se, hteli mi to ili ne, svakodnevno sećati onih velikih ljudi bez kojih bi i Srbi i Srbija bili mali narod i mala zemlja, u istoriji sveta.

Opisujući karakter našeg knjaza Miloša Obrenovića, austrijski poslanik u Carigradu Prokeš, kako nas podseća Slobodan Jovanović, dao je njegovu tačnu ocenu: "To je čudo prirode, kome je ostao onaj prirodni instinkt, koji obično učeni ljudi gube." Upravo ove reči objašnjavaju suštinu bića našeg velikog knjaza. Bio je to čovek iz dubine duše srpskog naroda, oštrog uma, vanredne hrabrosti, kojoj je granica bila razum, a kome je životna misija bila sloboda. Kada se u obzir uzmu okolnosti vladavine, međunarodne prilike i stepen razvijenosti srpskog društva početkom njegovog doba, teško je reći da je Srbija u novom veku imala sposobnijeg vladara od Miloša Velikog.

Sin baba Višnje i Teodora, rođen u Gornjoj Dobrinji kod Požege, rano ostao bez oca, bio je prinuđen da se od rane mladosti bori za svoje mesto pod kapom nebeskom. Počeo je čuvajući kao sluga stoku na zlatiborskim pašnjacima u Dobroselici, bio je jedan od najhrabrijih vojvoda u Prvom srpskom ustanku i u boju za oslobođenje Užica zadobio prostrelnu ranu kroz grudi koja ga je dvanaest nedelja lišila svesti. Kao vojvoda Užičke nahije do poslednjeg trenutka pružao je otpor turskoj navali na Zasavicu, a kada je ustanak slomljen, jedan je od retkih narodnih vođa koji nije napustio Srbiju. Taj momenat i reči "mnogo je naroda sa mnom izginulo, pa je red da i ja poginem za narod, ako treba" odrednica su smisla njegove politike da bez naroda ništa nema smisla, a da svaka politika koja narod štiti i udiše mu život, jeste ona prava, suštinska.

Kada su u najmračnijim mesecima nakon sloma Prvog srpskog ustanka, Turci sprovodili krvavu odmazdu nad nedužnim ljudima, Miloš je 23. aprila 1815. godine, u Takovu, podigao narod na ustanak, a zatim Boj na Paležu, koji kasnije po njemu nosi ime Obrenovac, pa Ljubić kod Čačka, nove pobede našeg oružja, a potom mir i sporazum sa Marašlijom, prva srpska Miloševa diplomatska pobeda. Posle te, prve, usledile su i naredne srpske diplomatske pobede. "Narode srpski, od današnjeg dana počinju se želje naše ostvarivati", izgovorio je Miloš na Tašmajdanu, na Svetog Andreju Prvozvanog 1830.godine, proglašavajući Prvi hatišerif kojim je Srbija dobila status autonomne kneževine u velikom Otomanskom carstvu, a Miloš berat kojim mu je potvrđeno zvanje naslednog kneza. Tri godine nakon Prvog usledio je i Drugi hatišerif kojim je Srbiji vraćeno šest nahija koje su joj oduzete 1813. godine.

Hatišerifi su Srbiji omogućili slobodu trgovine, podizanje škola, crkava i manastira, organizovanje sopstvenih sudova i organa uprave, a Miloš je Srbiju učinio velikom i time što je druga u Evropi (nakon Francuske) ukinula feudalizam. Tokom prvog perioda njegove vladavine Srbija je dobila svoj prvi ustav, Sretenjski ustav iz 1835.godine i sećajući se i ovog velikog događaja svake godine ga slavimo kao Dan državnosti naše otadžbine. U to vreme, ni Austrija ni Rusija, ni Turska ni Nemačka (Pruska) nisu imale svoje ustave, a baš u našem ustavu, u njegovom 118. članu stajalo je da je ropstvo zabranjeno i da svaki rob, bez obzira na to da li je došao sam ili sa nekim, stupanjem na tle Srbije postaje slobodan čovek, garantovana je neprikosnovenost imovine i pravo veroispovesti.

Iako je bio nepismen, tokom njegove prve vladavine osnovane su 82 škole, dve polugimnazije, jedna gimnazija i Licej, kao klica potonje Velike škole i univerziteta, a rame uz rame sa kraljem Milutinom najveći je ktitorzadužbinar među Srbima.

Miloš je utemeljio savremeni Beograd i od kasabe na obodima Otomanskog carstva počeo da stvara evropsku varoš. U njegovo vreme grad je počeo da se razvija na svojoj savskoj obali, a naseljavanjem trgovaca i zanatlija stvorio je Savamalu i oko Saborne crkve i Varoš kapije jezgro buduće prestonice. I tako bismo mogli da navodimo do unedogled ono za šta je Miloš zaslužan i zbog čega je sa punim pravom od naroda nazvan Veliki, kao i sve ono što je izniklo iz njegovih dela i zahvaljujući čemu ga smatramo rodonačelnikom savremene srpske državnosti, one koja je na osnovama stare srednjovekovne, zahvaljujući njegovoj mudrosti i umešnosti zasijala u novom veku.

I kada danas pogledamo kartu naše Srbije i na njoj vidimo i Beograd i Obrenovac, i Rudnik i Takovo, i Ljubić kod Čačka i Gornju Dobrinju kod Požege i zlatiborske proplanke na kojima je čuvao stada, čini se da nema bolje ni lepše ideje nego da novi auto-put koji će povezivati sva ova divna mesta i predele naše jedine Srbije nazovemo po ovom velikom čoveku koji je ove gradove i ova sela učinio velikim u srpskoj istoriji, koji je utemeljio i izrodio savremenu srpsku državnost, Auto-put Miloša Velikog. Neka nam je sa srećom!