Poslednjih godina postalo je pravilo da svaku najavljenu rekonstrukciju u Beogradu prati kampanja čiji je cilj da se započeto uređenje zaustavi.

Tako je bilo kada je rekonstruisana Skadarlija, česma Mehmed-paše Sokolovića, pa i Malo stepenište Jelisavete Načić. Po pravilu, kampanju vode isti ljudi bez ideje šta bi moglo bolje da se uradi od onoga što se čini, ali sa jasnom destruktivnom namerom da se sve zaustavi. Tako se na njihovoj meti našla i rekonstrukcija Velikog stepeništa koja je upravo započeta.

Veliko stepenište sa terasom uređeno je posle Prvog svetskog rata, prema idejnom projektu Aleksandra Krstića, šefa odseka za parkove Grada Beograda, kada je počelo uređenje Beogradske tvrđave. Ranije nije ni bilo moguće urediti taj deo tvrđave jer je ona do kraja Velikog rata bila vojni objekat. Krstić je predvideo monumentalno stepenište sa dva pravougaona podesta, kao rešenje za postojeću visinsku razliku. Pored toga, Veliko stepenište i deo Savskog šetališta izgrađeni su na klizištu, pa su se pojavili statički problemi. Rađena je nova rekonstrukcija, tokom 1932. i 1933. godine, prema projektu arhitekte A. Čelpanbajeva, zaposlenom u „odseku za uređenje parkova beogradske varoši”.

Prilikom bombardovanja 1941. i 1944. godine stepenište je bilo oštećeno, da bi posle rata bilo obnovljeno u pojednostavljenoj formi, lišenoj nekadašnje monumentalnosti. Narednih decenija taj prostor je bio veoma zapušten da bi tek krajem osamdesetih godina prošlog veka stepenište konačno bilo sanirano i obnovljeno. Godine 1989. urađena je statička sanacija, ponovo napravljena ograda i postavljena su nova gazišta. Tek posle te sanacije rešen je problem sa klizištem i statikom. Međutim, izbor kamena za gazišta se pokazao kao loš jer je postavljen brački kamen koji je brzo propao, a zbog loše otpornosti na mraz pojavile su se mnogobrojne pukotine koje su se vremenom uvećavale.

Poslednja sanacija Velikog stepeništa rađena je 2006. godine, u vreme dok su na vlasti bili ”veliki stručnjaci” koji današnju rekonstrukciju napadaju iz političkih razloga. Tada su pukotine zalivali cementom, a na neka mesta postavljali veštački kamen nepoznatog sastava, dok su veći nedostaci nadomešteni pločastim kamenim zakrpama u cementnom malteru. Isti oni genijalci koji su prilikom rekonstrukcije Pariske ulice asfaltom prekrili dva prva stepenika Malog stepeništa Jelisavete Načić. Kako su radili sanaciju ubrzo se i pokazalo, jer su se na stepeništu pojavila još veća oštećenja.

Veliko stepenište su tako uništili da je nova rekonstrukcija bila neophodna. Na taj posao smo prionuli odmah pošto smo prošle godine obnovili Malo stepenište. Pod nadzorom Zavoda za zaštitu spomenika Grada Beograda, zbog velikih oštećenja i neadekvatnog bračkog kamena neotpornog na vremenske uslove, gazišta se menjaju monolitnim kamenim blokovima boljeg svojstva i približnog izgleda.

Zato je kampanja koja se vodila protiv obnove Velikog stepeništa sramota za naše društvo. Svakojake laži smo čuli u toj kampanji ali jedna od najvećih je da je uništen kamen "star više vekova”. Nešto slično smo mogli da čujemo kada je rekonstruisana Skadarlija i kada su pojedine javne ličnosti sebi dozvolile da kažu da je uklonjen kamen po kome je hodao Đura Jakšić. Naravno, oni i ne znaju da je Skadarlija uređena 1967. godine kada je i postavljen kamen, tako da po njemu Jakšić nije ni mogao da hoda. E, sada nas za Veliko stepenište napadaju ti isti koji su dok su vladali Beogradom na to isto stepenište stavili veštački kamen i cement.

Poslednjih godina na Beogradskoj tvrđavi uređeno je više rekonstrukcija nego decenijama unazad. Obnovljeno je Malo stepenište Jelisavete Načić, a tom prilikom smo otkrili stepenike koje su ovi koji se sada bune asfaltirali. Rekonstrukcijom smo očuvali autentični dizajn iz 1903. godine kada su stepenice nastale. Obnovljeno je Damad Ali-pašino turbe, a česmi Mehmed-paše Sokolovića konačno može da se priđe jer je bila tako zapuštena da skoro niko nije ni znao gde se nalazi. Rimski bunar je otvoren za posetioce, a ove godine se obnavlja i Sahat kula. Potpuno je obnovljen Spomenik zahvalnosti Francuskoj, a ove godine će na isti način biti rekonstruisan Meštrovićev pobednik.

Bilo je ružnih napada u vezi sa obnovom Pobednika, ali ti ”stručnjaci” su bili upozoreni još pre desetak godina da je spomenik oštećen, da je postament napukao, da je sama skulptura oštećena i da je njeno pomeranje veće od 30 odsto. Nisu naravno uradili ništa jer njih spomenici kulture nikada nisu interesovali pošto smo do 2013. godine imali gradonačelnika poznatog po izjavi da ne zna šta će nam pozorišta. Deset godina su ćutali kada su u našem gradu bili zatvoreni Narodni muzej i Muzej savremene umetnosti, a danas kada su ponovo otvoreni, kao i kada je najavljena obnova Cvijete Zuzorić, im smeta što se uklanja veštački kamen na Velikom stepeništu!

Zato napadi na obnovu Velikog stepeništa, Pobednika ili Sahat kule, od koga god poticali, nemaju veze sa strukom ili brigom o našoj kulturi. To su prizemni politički napadi sa idejom da zaustave rekonstrukcije pošto oni koji su pre nas vodili Beograd nisu uradili ništa, a mogli su. Zato je svaka nova rekonstrukcija dokaz nesposobnosti naših prethodnika. Zato ih toliko i boli.