Legendarna teniserka mađarskog porekla, rođena u Novom Sadu, a odrasla u Americi, u koju se preselila sa samo 12 godina kako bi gradila tenisku karijeru, osvojila je devet grend slemova u singlu, bila prva teniserka sveta i preživela napad nožem u izvođenju suludog fana rivalkinje Štefi Graf. Opšte je prihvaćena kao jedna od najboljih teniserski svih vremena, pre tri dana je proslavila 46. rođendan.

U video snimku koji je pred vama možete saznati mnogo toga o njoj, a kako je bilo po dolasku u Ameriku, šta su ljudi smatrali za nenormalno i kako je Jugoslavija mislila da je postala Amerikanka u tekstu koji se nalazi ispod video snimka.

Tim povodom se ponovo u javnosti pojavila reportaža o 14-godišnjoj Moniki koju je na Floridi napravio američki "Sports Illustrated", a preneo ga je "Tempo" u oktobru 1988. godine.

Monika Seleš, naše "tenisko čudo", preselila se na Floridu – zbog uspeha na sportskom polju. Kako tamo živi i koliko brzo napreduje vidi se iz velikog teksta koji je o njoj ovih dana objavio poznati američki časopis "Sports Illustrated"...

- Kada je imala osam godina, Monika Seleš iz Novog Sada u Jugoslaviji, s porodicom je posetila Monte Karlo. Ubacila je novčić u automat za igre na sreću, povukla ručku i zatvorila oči. Tri limuna. Novčići iz automata doslovno su je zatrpali. Ali za razliku od srećnih dobitnika oko sebe, ona ovaj neočekivani dobitak nije iskoristila da bi nastavila igru. Novčiće je spremila u džep.

Čudna suzdržanost za dete. Ali ne i za Moniku koja je od tog vremena uspela da odoli mnogim iskušenjima - ne automata za igru, već uspesima u tenisu koji kao da je neprekidno prate na putu ka slavi. Danas je Monika četrnaestogodišnjakinja, visoka 1,65 m i teška 45 kg: poznata je po svom nepriličnom "roptanju" na igralištu i svojim niskim, snažnim udarcima reketom koji steže s obe ruke. U martu je nastupila na dva predturnira, a iako je još amater, smelo se suočila s izazovom.

Na turniru u Boka Ratonu na Floridi pobedila je Helen Kelesi, 35. na teniskoj listi 7:6, 6:3, dok su je iz gledališta pratile Štefi Graf i Kris Evert.

Zatim je Monika igrala s 19 godina starijom Kris Evert. Izgubila je 6:2, 6:1, ali je Evert priznala da je ova razlika vrlo lako mogla biti manja. Nedelju dana kasnije, na Liptonovu prvenstvu u Kej Biskajneu na Floridi, Monika je pobedila Luiz Fild, 140. na listi, 6:0, 6:3. U sledećem meču imala je tri set-lopte prednosti pred Gabrielom Sabatini, ali je izgubila 7:6, 6:3.

Istina, Monika je doživela poraz u oba slučaja, ali to su bili primamljivi gubici - poput onih zveckavih novčića iz automata - mamili su: Igraj još. Kockaj se dalje.

Međutim, Monika je odolela iskušenju. Rekla je da neće preći u profesionalke dok ne završi srednju školu i da neće igrati na turnirima sve do Otvorenog prvenstva Sjedinjenih Država u avgustu. U međuvremenu, vežbala je servis i volej tako da ih poboljša do nivoa jačine njenih prizemnih udaraca.

- Mnogi žele da obore neki rekord dok su mladi - kaže - Ja ne želim obarati rekorde. Tako možete da se povredite. Želim samo da igram dobro kada budem imala 19 godina.

Uprkos toj skromnoj izjavi, Monika je postigla više od dobre igre. Od 1982. godine, kada je prvi put uzela teniski reket u ruke, stavila traku oko glave i pokušala imitirati Bjorna Bjorga, Monika nije izgubila ni od koga iz svoje generacije ili mlađeg od sebe.

U devetoj godini, svega godinu dana nakon što je počela da igra, nastupila je na Prvenstvu Jugoslavije za djevojčice mlađe od 12 godina.

- Nije znala pravila igre - kaže njen stariji brat, 23-godišnji Zoltan, teniski partner i bivši jugoslavenski teniski šampion u klasi mlađih od 18 godina.

- Igrala je i nije brojala poene. Uvek bi me pitala pobjeđuje li ili gubi.

Pobeđivala je. Pokupila bi svoje medalje i vraćala se kući da i dalje udara lopticom u zid.

Monika je stupila na scenu 1984. kao desetogodišnja djevojčica, kada je pobedila na Evropskom prvenstvu u Parizu, u klasi takmičara mlađih od 12 godina. Sledeće godine proglašena je sportistkinjom godine u Jugoslaviji, što je bilo prvi put da se ovakva počast ukaže nekom mlađem od 18 godina.

Iste godine, kada je osvojila Orandž boul u Miamiju, privukla je pažnju Nika Boletijerija, trenera Andrea Agasija.

- Video sam kako ta mala 'groktavica', ne veća od teniskog reketa, tuče sve od reda - kaže Boletijeri.

Tako je odluka pala. Monika se sa stipendijom upisala na Akademiju za tenis Nika Boletijerija u Bradentonu na Floridi.

S bratom Zoltanom, koji je upravo odslužio vojni rok, Monika se 1986. godine iz Novog Sada preselila u Bradenton. Uzdišući za kućom i jogurtom, ćevapčićima i snegom, njih dvoje su čekali dolazak roditelja. Stanovali su na Akademiji.

Zatvorili su tri kuće i unajmili stan na Floridi, ne znajući ni reči engleskog.

Šest meseci kasnije njihova majka Ester, po zanimanju kompjuterski programer, uzela je dvogodišnju pauzu na poslu, a otac Karoli, nekadašnji jugoslavenski šampion u troskoku, napustio je svoj posao crtača stripova i snimatelja dokumentaraca. Zatvorili su svoje tri kuće - dve u Novom Sadu i jednu na selu - i iznajmili dvosoban stan u Bradentonu, ne znajući ni riječi engleskog.

O životu na Floridi, gdje mali gušteri trče pod nogama, deca bogataša celi dan igraju tenis, a leto nikada ne prolazi, Karoli na svom novopečenom engleskom kaže: - Kao da sam na Mjesecu.

Ali neobičan novi svijet nije odvratio Selešove od njihove misije da od Monike naprave veliku tenisačicu.

- Retko se viđa toliko posvećena porodici- kaže Ted Meekma, direktor Boletijerijeve Akademije.

- Oni su se posvetili Moniki, vrlo su strogi u treninzima i vrlo su strpljivi."

Dok Monika "ropće" na terenu, Karoli, Zoltan i Ester gledaju. Kada završi, porodica koja govori nekoliko jezika održi ozbiljan sastanak na mađarskom. Monika, koja također govori srpsko-hrvatski, engleski i francuski, sluša i guta.

- Njena je koncentracija neverovatna - kaže Boletijeri.

Ona i mora biti takva jer ima trojicu trenera, Karolija koji s njom radi vežbe i trči, Zoltana, s kojim vežba na terenu i Boletijerija koji radi na njenoj strategiji i udarcima.

Prošlo je dugo vremena od kada su Karoli i Zoltan u Moniki videli vrlo sitnu, vrlo agresivnu igračicu s vrlo čudnim stilom igre. Levakinja, ona se celom svojom težinom baca na loptu i držeći reket s obje ruke, zavitla lopticu kratkim bekhendom i forhendom.

Njen grip - desna ruka preko leve - nikada se ne menja. To znači da joj je bekhend gotovo normalan, ali joj je forhend potpuno izvrnut: zato uvek mora nakon udarca preokrenuti zglob.

- Moj je otac hteo da tako igra i ona je to prihvatila. Sviđa joj se taj način- kaže Zoltan.

Ova ekscentričnost deluje na druge aspekte Monikine igre. Osobito na njen dohvat. - Teže je kretanje kada se reket drži s dve ruke - kaže Zoltan. Da bi to neutralizovala. Monika mora da trči mnogo više po igralištu od igračica koje koriste jednu ruku. Njeni udarci zato sliče na snažne isprekidane rafale tokom neprekidnog sprinta po igralištu.

A budući da nema mnogo vremena da lopticu pažljivo usmeri "ona ide na snažne lopte". I zaista, Monika udara tako jako da Zoltan za nju podešava četiri reketa nedeljno.

- Monika liči na nekog ko brzo vozi auto, a nije naučio kako će ga kontrolisati. To je opasno, ali također i neverovatno bučno.

Za "monstruozno nedovršeno kihanje" zaslužan je Džimi Konors.

To je zato što svaki put kad udari lopticu, Monika ispušta odvratni "hroptaj" koji zvuči kao monstruozno nedovršeno kihanje - haa-aah, haa-aah, haa-aah...

- Kada sam igrala sa Sabatinijevom, čuli su me u gledalištu - kaže s ponosom. - Ljudi su mi prilazili i pitali me je li mi dobro. Kažu, to nije lepo. Ali za mene je to OK. Moderno i interesantno. Zašto? Jer takav zvuk ispušta Džimi Konors. On ide na svaku loptu i brz je.

Iako vreme provodi dijelom sa svojim psom Astrom, a delom s prijateljicama, većinu vremena provodi na tenisu i u učenju. Među najboljima je na Akademiji. Ne samo da želi biti broj 1 u tenisu, nego želi da postane advokat – jedna od onih koji su uvek u pravu ispred suca- kaže. Naravno, to će morati sačekati.

Za sada, čtiava porodica bavi se njenom karijerom jer je "Monikin uspeh i naš", kaže Zoltan. On tako i misli.

- Pogledajte. Napisali su sestrino prezime Selas - kaže pokazujući na jedan članak o Moniki. To je i njegovo prezime, ali očigledno stvar nije u tome. Seleš je Monika, Monika je Seleš.

Što Selešovi duže žive u Sjedinjenim Državama, to su veće šanse da će ih smatrati doseljenicima, što tvrde da nisu. Nalaze se u delikatnom položaju, da Boletijeriju pokažu da su mu zahvalni i da su sretni zbog Akademije, ali i da nisu ni previše zahvalni, ni previše sretni: da planiraju kako će se jednog dana vratiti u Jugoslaviju.

U januaru Monika je igrala u Portlandu u Oregonu kao gost tima Sjedinjenih Država u prijateljskom susretu sa SSSR-om. Kada je pobedila Nataliju Zvercovu, drugu s Otvorenog prvenstva Francuske 6:2, 6:1, američki časopis USA Today objavio je da je Monika igrala za Sjedinjene Države, a ne kao običan gost. Ovaj tekst se pojavio u Jugoslaviji.

- Ljudi kod kuće su mislili da je postala Amerikanka - kaže Zoltan. Stvar se, međutim, brzo izgladila.

- Sada svi znaju da je Monika ovde zbog tenisa - kaže Zoltan - Mi ne želimo da je preforsiramo. I ne tvrdimo da mora da postane broj 1. Samo želimo da postane dobra tenisačica."

Ovo pomalo zvuči kao klimav razlog za selidbu cele porodice, napuštanje posla i život u stranoj zemlji, uz rizik da se pomisli kako su zauvijek napustili svoju zemlju. Ali, s druge strane, verovatno niste nikada vidjeli kako igra Monika Seleš.