Nekada osoba želi bliskost, privlači je partner i ima potrebu za intimnošću, ali se ipak teško prepušta trenutku. Razlog ne mora biti nedostatak seksualne želje, već stid koji nosi godinama, strah od osude, poruke koje je usvajala tokom odrastanja i uverenje da o sopstvenim potrebama ne bi trebalo otvoreno da govori.
Naš odnos prema seksualnosti ne počinje u trenutku kada stupimo u prvi intimni odnos. On se oblikuje mnogo ranije, kroz porodično vaspitanje, razgovore koje smo slušali ili kojih nije bilo, društvene norme i način na koji su odrasli oko nas govorili o telu, ljubavi i bliskosti. U nekim porodicama seksualnost je predstavljena kao nešto prirodno o čemu se može razgovarati bez nelagode, dok se u drugima povezuje isključivo sa zabranama, opasnostima, sramotom ili osećajem krivice. Dete koje odrasta uz poruke da su seksualne teme nepristojne, da o željama ne treba govoriti ili da je pokazivanje interesovanja za sopstvenu seksualnost nešto loše, te obrasce može poneti i u odrasle odnose. Čak i kada racionalno zna da nema razloga za stid, emocionalna reakcija može ostati prisutna. Zato nije neobično da odrasli ljudi teško govore o onome što im prija, da se ustručavaju da iniciraju intimnost ili da imaju osećaj da rade nešto pogrešno čak i u sigurnom partnerskom odnosu.
Posebno je zanimljivo što stid ne mora uvek da izgleda kao otvoreno odbijanje seksualnosti. Ponekad se ispoljava kroz stalnu potrebu da kontrolišemo kako izgledamo, da li se ponašamo dovoljno privlačno ili da li partneru pružamo ono što očekuje. Osoba može biti fizički prisutna, ali mentalno potpuno zaokupljena sopstvenom nesigurnošću. Umesto da uživa u bliskosti, razmišlja o tome da li joj stomak izgleda drugačije, da li je previše inicijativna ili da li će njene želje biti pogrešno protumačene. U psihologiji se ovakva iskustva mogu povezati sa seksualnom samosvešću i negativnom slikom o sopstvenom telu. Kada pažnja neprestano odlazi na procenjivanje sebe, mnogo je teže opustiti se i biti prisutan u intimnom trenutku. Tako stid može postati prepreka čak i onda kada želja postoji.
Na naš odnos prema seksualnosti utiču i prethodna emotivna i intimna iskustva. Odbacivanje, ismevanje, ponižavanje, neprijatni komentari o izgledu ili iskustva u kojima naše granice nisu bile poštovane mogu ostaviti trag na načinu na koji doživljavamo bliskost. Neko će zbog toga izbegavati inicijativu, neko će teško govoriti o svojim potrebama, a neko će pokušavati da ispuni očekivanja partnera čak i kada mu nešto ne prija. Važno je razumeti da seksualna sloboda ne znači odsustvo granica niti obavezu da budemo otvoreni za sve. Naprotiv, zdrava seksualnost podrazumeva mogućnost da kažemo šta želimo, ali i šta ne želimo, bez straha od kazne, odbacivanja ili podsmeha. Partner koji poštuje naše granice i ne vrši pritisak može biti važan deo stvaranja sigurnijeg odnosa prema intimnosti.
Jedan od najvažnijih koraka u prevazilaženju stida jeste sposobnost da prepoznamo odakle on dolazi. Da li smo zaista nezadovoljni nečim u svom seksualnom životu ili se plašimo da će nas neko osuditi ako otvoreno pokažemo šta želimo? Da li nam je neprijatno zbog sopstvenog tela ili smo godinama slušali da ono nije dovoljno dobro? Da li izbegavamo razgovor sa partnerom zato što nemamo potrebu za intimnošću ili zato što nikada nismo naučili da o njoj govorimo? Ovakva pitanja mogu pomoći da razlikujemo sopstvene želje od uverenja koja smo usvojili od drugih. Otvorena komunikacija sa partnerom, postepeno upoznavanje sopstvenih potreba i razgovor sa psihoterapeutom kada stid značajno utiče na kvalitet života mogu biti važni koraci ka većoj sigurnosti. Promena ne mora da se dogodi preko noći, niti postoji obaveza da se oslobodimo svake nelagode.
Foto: Unsplash.com
Možda je najvažnije da shvatimo kako seksualnost nije nešto zbog čega moramo da se dokazujemo, niti postoji univerzalni obrazac ponašanja koji svi treba da pratimo. Ne postoji propisana količina želje, način na koji bi trebalo da izgledamo ili spisak iskustava koja moramo da imamo da bismo bili seksualno samouvereni. Svako ima pravo na sopstveni tempo, granice i način izražavanja intimnosti. Stid koji smo usvojili tokom odrastanja ne mora zauvek da određuje naše odnose, ali njegovo prevazilaženje počinje onda kada prestanemo da osuđujemo sebe zbog sopstvenih osećanja. Dobra intimnost ne zahteva savršenstvo, već poverenje, prihvatanje i slobodu da budemo iskreni. Ponekad je upravo razgovor o onome čega se stidimo prvi korak ka bliskosti koju zapravo želimo.
Autor: S.Paunović
