Bilo da je reč o roditelju, partneru, prijatelju ili šefu, postoje ljudi koji na najmanju primedbu reaguju ljutnjom, odbranom, uvređenošću ili napadom. Umesto razgovora dobijamo raspravu, umesto razumevanja pravdanje, a umesto rešenja osećaj krivice. Kako komunicirati sa nekim ko svaku neprijatnost doživljava kao pretnju i kako dopreti do njegove zrelije strane?
Postoje ljudi sa kojima je gotovo nemoguće razgovarati o nečemu što im se ne dopada. Dovoljno je da im ukažemo na propust, izrazimo drugačije mišljenje ili kažemo da nas je nešto povredilo, pa da se razgovor pretvori u odbranu, ljutnju ili kontraoptužbe. Umesto da čuju šta pokušavamo da kažemo, oni čuju da ih kritikujemo, odbacujemo ili ne poštujemo. U psihološkom smislu, ovakve reakcije mogu biti povezane sa emocionalnom nezrelošću, niskom tolerancijom na frustraciju, osećajem ugroženosti ili naučenim odbrambenim obrascima. Ponekad osoba ne reaguje samo na ono što smo izgovorili, već i na značenje koje je sama pripisala našim rečima. Zato obična rečenica poput „Voleo bih da sledeći put to uradimo drugačije“ može biti doživljena kao ozbiljan napad na njen karakter.
Jedna od najvažnijih stvari koju treba razumeti jeste da ne moramo da prihvatimo poziv na svađu svaki put kada ga neko uputi. Kada osoba počne da podiže ton, prekida nas, prebacuje odgovornost ili izvlači stare događaje, prirodno je da poželimo da se branimo i objasnimo svaku pojedinost. Međutim, tako često napuštamo prvobitnu temu i ulazimo u beskonačno dokazivanje ko je u pravu. Mnogo je korisnije usporiti razgovor, govoriti kratko i jasno i ne odgovarati istom merom. Rečenice poput „Ne napadam te, pokušavam da razgovaramo o konkretnoj situaciji“ ili „Razumem da ti se ovo ne dopada, ali želim da čuješ šta imam da kažem“ mogu pomoći da se razgovor vrati na suštinu. To ne znači da će druga osoba odmah promeniti ponašanje, već da mi ne moramo da izgubimo kontrolu nad sopstvenim reakcijama.
Zanimljiv psihološki ugao jeste pojam emocionalne regresije, odnosno situacije u kojoj odrasla osoba pod snažnim emocionalnim pritiskom počinje da reaguje obrascima koji podsećaju na ranije, manje zrele načine suočavanja sa frustracijom. To je ono što u svakodnevnom govoru često opisujemo kao „reaguje iz deteta u sebi“. Osoba se duri, vređa, kažnjava ćutanjem, traži da sve bude po njenom ili svako neslaganje doživljava kao odbacivanje. Ipak, važno je ne postavljati dijagnoze na osnovu pojedinačnih reakcija. Iza takvog ponašanja mogu stajati različiti razlozi, od nesigurnosti i prethodnih iskustava do teškoća u regulaciji emocija. Naš zadatak nije da glumimo terapeuta, roditelja ili vaspitača toj osobi, već da pokušamo da razgovaramo sa njenim odraslim, odgovornim delom. To možemo učiniti tako što ćemo priznati emociju, ali ne i opravdati neprihvatljivo ponašanje: „Vidim da si ljut i možemo o tome da razgovaramo, ali neću nastaviti razgovor dok vičeš na mene.“
Posebno je važno naučiti razliku između razumevanja i popuštanja. Možemo razumeti da se naš partner oseća nesigurno, da roditelj teško prihvata drugačije mišljenje ili da šef reaguje pod velikim pritiskom, a da pritom ne prihvatamo vređanje, ponižavanje ili prebacivanje krivice. Granice nisu kazna niti pokušaj da kontrolišemo drugu osobu. One su način da jasno pokažemo kakav odnos možemo da prihvatimo. Nekada je najbolje reći: „Želim da rešimo ovaj problem, ali sada ne razgovaramo konstruktivno. Nastavićemo kada se oboje smirimo.“ Važno je da granica bude konkretna i da je se dosledno držimo. Posebno u odnosima u kojima postoji neravnoteža moći, kao što je odnos sa nadređenim, potrebno je pažljivo proceniti način komunikacije, a po potrebi uključiti i odgovarajuće mehanizme podrške.
Foto: Pixabay.com
Možda je najteže prihvatiti činjenicu da ne možemo svakoga da nateramo da nas razume. Možemo birati reči, pokazati empatiju, izbegavati optuživanje i pružiti priliku za razgovor, ali ne možemo umesto druge osobe razviti emocionalnu zrelost. Neki ljudi će, kada osete da ih više ne napadamo, prvi put uspeti da čuju šta govorimo. Drugi će nastaviti da svaku granicu doživljavaju kao provokaciju. U tom slučaju, važno je da prestanemo da trošimo svu svoju energiju pokušavajući da pronađemo savršenu rečenicu koja će konačno promeniti njihovu reakciju. Zrela komunikacija nije sposobnost da uvek smirimo druge, već i da ostanemo mirni, jasni i dosledni čak i kada druga strana to ne ume. Ne moramo da pobedimo u svakoj raspravi, ali ne smemo ni da izgubimo sebe pokušavajući da budemo shvaćeni.
Autor: S.Paunović
