Ovo je iskrena ispovest anonimne devojke o tome kako je izgubila ljubav svog života.

Neki od njih priznaju svoja osećanja, ali se vrlo brzo pokaju, i kažu da su bili "pod gasom" ili pod nečijim uticajem. Međutim, devojke su postale drugačije. Počele su da se bore za ono što hoće, za onoga koga hoće.

"Mislila sam da ću izdržati da mu ništa ne kažem. Mesecima smo se gledali, dopisivali, izlazili. Sve je to bilo na nekom naivnom nivou, mislila sam da se neću zaljubiti. Nema šanse, ne ja. I on je delovao nezainteresovano, nisam mogla da protumačim njegovo ponašanje", priča ova devojka za "Kosmopolitan".

Stalno su se "slučajno" sretali, viđali, ali nikako ništa konkretno da se desi. Svi u okolini su im pričali da su jedno za drugo i da bi bili mnogo lep par, ali oni to nisu uvideli.

A onda je ona izgubila strpljenje i počela da ga ignoriše. Onda je on nju krenuo da ignoriše. I tako su se oni ignorisali, sve dok jedne večeri on nije rekao da ide i da se neće vratiti. Ona je tada shvatila da joj znači i više nego što je mislila. Rekla mu je šta oseća prema njemu, ali on je ipak otišao, iako je znala da oseća isto.

"Zašto je otišao, ne znam. Uplašio se, rekli su mi svi. A ja se stalno pitam: Čega se uplašio? Nikako mi to nije jasno. Ljubavi, veze, vezivanja, uživanja? Svejedno. Otišao je i više se nikada nećemo videti. Sebi stalno postavljam pitanje da li je trebalo bilo šta da kažem, da priznam... Ali, ne kajem se. Nije me sramota svojih osećanja. On, kako hoće. Mogao je da se javi. Nije. Neka ga, neka uživa. Samo, propustiće mnogo lepih momenata i trenutaka. A ako se predomisli, biće kasno. Ja ću ga već preboleti..."

Da li bi trebalo reći sve što nam je na srcu? Da li treba izgovoriti te reči, te teške reči uprkos svim poteškoćama i preprekama? Ne znam. Možda je trebalo ćutati... Sad je za to malo kasno...