Šta je lalokezija, zašto ponekad moramo glasno da izgovorimo ono što nas boli i kako majka može da pronađe mir čak i kada ne zna kako da pomogne svom detetu.
Majčinstvo često nosi jednu nevidljivu obavezu – osećaj da žena u svakom trenutku mora da zna šta da uradi. A šta kada ne zna? Kada dete plače, kada ne može da mu objasni zašto se nešto dešava? Upravo tada nastaje prostor za ono što se naziva lalokezija – ideja da izgovaranje misli, strahova i emocija može da posluži kao oblik verbalnog rasterećenja. Umesto da se sve ono što majka oseća gomila u sebi, ona dobija dozvolu da kaže: „Nerviram se“, „Ne znam šta da uradim“, „Krivo mi je“ i „Dajem sve od sebe“.
Majka vidi da joj je dete plačljivo, kenjkavo i osetljivije nego inače, ali ne zna šta se zapravo događa. Da li kreće da se razboljeva, da li ga nešto boli, ili samo teško prihvata privikavanje na vrtić i odvajanje od mame? Pitanja se nižu, a sa njima i briga: „Da li nešto propuštam?“, „Da li je trebalo drugačije da reagujem?“, „Kako da mu pomognem?“ Upravo u takvom trenutku lalokezija može da se posmatra kao jednostavan ritual obraćanja sebi – bez cenzure i bez potrebe da se svaka emocija odmah reši. Govor naglas može pomoći majci da izgovori ono što je opterećuje, da strahu i neizvesnosti da ime i da napravi prostor da se smiri, sagleda situaciju jasnije i potom donese odluku koja je dobra i za nju i za njeno dete.
Važno je, međutim, razumeti šta ovakav pristup može, a šta ne može da uradi. Nije poenta u tome da majka izgovorenim rečima pošalje negativnu energiju negde ili da time izleči dete. Njena vrednost može biti u tome što joj omogućava da odvoji emociju od postupka. Može da kaže sve ono što joj je na duši, a zatim da zastane i zapita se: „Šta je sada u mojoj moći?“ Možda je odgovor da pozove lekara, možda da odmori, možda da pripremi stvari za bebu, a možda samo da nekoliko minuta diše i prihvati činjenicu da ne može sve da kontroliše.
Posebno je značajno što se ovakav ritual može završiti drugačijim rečima – ne poricanjem straha, već vraćanjem sebi. Majka može reći: „Ne mogu da kontrolišem sve što se događa, ali mogu da budem prisutna kada sam potrebna. Ne moram da budem savršena da bih bila dobra majka.“ Upravo ta promena unutrašnjeg dijaloga može biti dragocena. Kada žena prestane da sebe kažnjava zbog stvari koje nisu pod njenom kontrolom, ostaje joj više prostora za smirenost, pažnju i nežnost – prema sebi, ali i prema detetu.
Foto: Pixabay.com
Jer dobra majka nije ona koja nikada ne oseća strah ili frustraciju. Dobra majka je i žena koja ume da prepozna kada je preplavljena i da potraži način da se vrati sebi. Lalokezija može biti jedan od simboličnih načina da se neizgovorene emocije stave u reči, ali kada su strah, krivica, teskoba ili osećaj nemoći intenzivni i traju, razgovor sa psihologom ili drugim stručnim licem može biti mnogo važniji korak. Bebi nije potrebna majka koja nikada nije uznemirena – potrebna joj je majka koja, kada može, pronađe način da se ponovo poveže sa sobom.
Autor: S.Paunović
