Stručnjaci tvrde da se temelji empatije grade mnogo ranije nego što mislimo – roditelji su prvi i najvažniji model
Mislimo da je tolerancija velika tema za velike ljude. Greška. Psiholozi upozoravaju da se prvi obrasci prihvatanja ili odbacivanja različitosti formiraju već u najranijem detinjstvu – praktično od druge godine života. Tada dete počinje da primećuje razlike: u jeziku, boji kože, polu, ponašanju. Ono možda ne razume kontekst, ali upija reakcije odraslih kao sunđer. Ako roditelj reaguje strahom, podsmehom ili nelagodom – dete to pamti.
Između treće i pete godine razvija se sposobnost empatije. To je period kada dete može da razume tuđe emocije i da ih poveže sa sopstvenim iskustvom. Upravo tada je ključno razgovarati jednostavnim jezikom o tome da su ljudi različiti, ali jednako vredni. Ne kroz lekcije i predavanja, već kroz svakodnevne situacije – u parku, vrtiću, kroz crtane filmove i knjige. Deca ne uče iz onoga što im govorimo, već iz onoga što radimo.
Polazak u školu dodatno širi socijalni krug i donosi prve ozbiljnije izazove – grupisanja, isključivanja, pa i zadirkivanja. Ako je dete do tada naučilo da postavlja pitanja umesto da sudi, veća je verovatnoća da će razviti stabilan osećaj sigurnosti i poštovanja prema drugima. Tolerancija nije pasivno trpljenje, već aktivno razumevanje.
Važno je i da roditelji dozvole detetu da izrazi zbunjenost ili čak neprijatnost pred nečim što mu je nepoznato. Suzbijanje pitanja stvara strah, a strah je plodno tlo za predrasude. Otvoren razgovor, bez osude, gradi unutrašnju sigurnost – a sigurno dete nema potrebu da umanjuje druge da bi se osećalo vredno.
Foto: Unsplash.com
Tolerancija se ne uvodi jednim razgovorom u tinejdžerskim godinama. Ona počinje od prve igre u pesku, prvog pitanja „zašto je on drugačiji“ i prvog odgovora koji će dete zapamtiti. A taj odgovor, hteli mi to ili ne, najčešće dolazi upravo od nas.
Autor: S.Paunović
