Imam 41 godinu i slobodna sam žena. Mnogo toga sam postigla u životu, a poslednjih 15 godina imam svoj biznis i jako sam srećna zbog toga. Generalno ne patim od egzistencijalne krize identiteta jer se nisam udala i rodila decu, iako okolina vrši pritisak na mene... Verujte mi, jako.

Međutim, nedavno sam se našla na jednom rođendanu kod prijateljice koju poznajem već 20 godina. Tu je bio i jedan zajednički prijatelj koji mi se oduvek dopadao, ali ništa nije bilo među nama. Došao je na rođendan sa dvoje dece i prvi put me je video nakon mnogo godina i rekao "ćao", seo pored mene i počeo da vrti burmu, te me nakon par minuta ironično upitao - da vidimo koji je tvoj status, nakon čega je počeo grohotom da se smeje.

- Nisam znala da te interesuje moj status pošto si oženjen. - odgovorila sam mu samouvereno.

Prvi put u životu sam se osetila ismejanom što nisam udata i nemam decu. Njegov smeh je imao onaj ironičan podsmeh "pa, naravno da si ostala sama". Nikada mi se tako nešto nije desilo i osećala sam se obeleženo pogledima od strane svih prisutnih.

Možda preterujem, ali da ste bili tamo i videli kako je to izgledalo, sigurna sam da biste se složili sa mnom.

Ne razumem zašto su slobodne žene meta podsmeha jer se nisu udale i to čak od bliske okoline. Moja prijateljica se pravila da nije čula, a njen muž je brže bolje načuljio uši.

Osetila sam se da cela prostorija gleda u mene, a pošto sam bila u tuđoj kući nisam mogla da odgovorim onako kako sam želela.

Njega više ne želim da vidim, pa svakako sledi neprijatno obaveštenje da me više ne spaja s njim i ne zove ga u potencijalne zajedničke izlaske.

Ono što mene jasno jeste zašto sam dozvolila da me ova situacija povredi i da li je možda problem u meni? - pita se Ivana u svojoj ispovesti.

Pomozite Ivani da dođe do odgovora i recite nam u komentarima šta vi mislite o ovoj situaciji?