Žena je odgovorila svojoj maloj devojčici čag se zaista plaši u životu, a svaka majka to proživljava.
Jedna majka je napisala pismo ćerki kao odgovor na pitanje - "čega se ona boji baš baš?". Ti strahovi prate svaku majku i jednostavno lede krv u venama.
Imala je razgovor, čini se svakodnevni, sa svojom ćerkom. Na pitanje čega se plaši, slagala je.
Ova hrabra majka je zatim napisala pismo svojoj maloj devojčici koje će ona moći u potpunosti da razume tek onog dana kada se ostvari u ulozi roditelja.
Sledeći redovi će vam naterati suze na oči.
– Zašto, mila?
– Zato.
– Pa nije valjda da se tolika devojka plaši mraka?
– Molim te, ostavi upaljeno – ponavlja.
– Ok, ali poješće te komarci, samo da znaš.
– Neka će. Mama?
– Molim?
– A je l’ se ti plašiš nečega? Al’ onako baš baš?
– Ko, ja? Mama se ničega ne plaši, dušo.
Mama se ničega ne plaši. Osim da ćeš mi porasti pre nego stignem da te dobro izgrlim i izljubim, i da ćeš mi iskliznuti iz ruku dok trepnem okom. Plašim se da se nećeš sećati dana koje smo proveli zajedno, i da će ove naše godinice izbledeti kao stara hartija. Plašim se da će te sutra neki strašni pubertet uzeti pod svoje i da će te biti teško voleti, da ću zagledati to lice, tražeći nekakav trag onog ždrebeta što je jurcalo kroz kuću, skakalo po krevetu, smejalo se, nekada davno.
Foto: Pixabay.com
Plašim se da ćeš mi prebaciti jednog dana sve one stvari koje kćerke inače prebacuju majkama, nezadovoljna svojim likom u ogledalu, nesrećna zbog svih onih nesreća koje, nekako, idu u paketu kad imaš petnaest, šesnaest godina. Da ćeš mrzeti svoj nos i kriviti mene zbog toga jer su tvoj nos i moj nos isto. Plašim se da ćeš bežati od mene kao od kuge, da ćeš me se stideti, da više nećemo pričati ni grliti se kao sada, da nećeš utrčati u kuću, baciti ranac na pod i sva zadihana mi reći – znaš šta se danas desilo u školi?
Plašim se da ćeš se kriti od mene, da ćeš me lagati, zatvarati se u sebe, da više neću biti drag gost u tvome svetu, u tvojoj sobi. Treskaćeš vratima, govoriti jezikom koji ne razumem, plakati za svaku sitnicu, tražiti svoja prava, odlaziti bez pozdrava, prkositi bez razloga. Strah me je da ćeš se promeniti, da ćeš gurati svoje stvari pod krevet, moje srce pod tepih, ostavljati nered svud za sobom – prosute mrve, šolju s jogurtom, omote od žvaka. Da ćeš se obilato koristiti mojom šminkom, oblačiti moje stvari bez pitanja, terati kontru, dokazivati da si valjda jača.
Plašim se da ćeš se povući u sebe i da više neću umeti da te nađem. Da ćeš prekidati vezu svaki put kad uđem u sobu pod izgovorom da nešto tražim. Tražiću tebe, a ti ćeš biti sve dalja. Onako kako sam ja svojoj majci bivala, a ona svojoj i tako redom. Strah me je da ću pričati, a da me nećeš čuti. Da ćeš, meni u inat, raditi protiv sebe. Da će te na brzinu smotati neki pogrešan tip, mulac koji te ne zaslužuje, koji neće umeti da voli svaku tvoju pegu na licu i da ću zalud govoriti "nije za tebe, mila, možeš i bolje". Plašim se da će te nešto boleti, a da nećeš smeti da mi kažeš. Plašim se da ćeš jednog dana ležati sama, u nekom tuđem mraku i da neće biti nikoga da upali svetlo.
Foto: Pixabay.com
Plašim se da ću, jedne sparne junske večeri u 22:02, zuriti u sat i pitati se što te još nema. Da će mi glavom proći sve one strašne slutnje na koje smo, mi, majke, pred bogom pretplaćene. Plašim se da ću te pozvati, tek koliko da znam da si dobro i da će mi uljudan ženski glas s druge strane reći da "birani korisnik trenutno nije dostupan".
Plašim se da neću biti uz tebe – kada ti bude najteže. Da me neće biti ni kada ti bude najlepše. Plašim se da ću ti, kako život bude odmicao, sve manje biti potrebna i da ćeš me zguliti sa sebe kao staru, osušenu kožu. Bojim se da će proći godine pre nego me ponovo pogledaš i u meni prepoznaš sebe. Pre nego što, listajući albume, primetiš kako, gle čuda, na isti način sklanjamo kosu s čela, na isti način se smejemo, podižemo obrve, solimo supu, mrštimo kad nam nešto nije potaman i da će proći ledeno, kameno, bronzano doba pre nego što shvatiš da smo sličnije nego što možeš i želiš da veruješ.
Plašim se da ćeš ličiti na mene. Da ćeš nositi ovu istu tvrdoglavu crtu, kao beleg na čelu, da će te po tome poznavati i govoriti ti kako si "ista majka". Plašim se da ćeš zbog toga neke škole skupo platiti, a lekcije učiti po više puta. Plašim se i da nećeš ličiti na mene. Da nećeš umeti da grliš onako kako ja grlim. Da se raduješ životu onako kako se ja radujem. Da ćeš u želji da što dalje pobegneš od mene, dosadne, naporne, posesivne majke – pobeći i od sebe i da neću stići da ti kažem koliko te volim.
Eto, toga se mama plaši. I to, onako – baš baš.
