Svi smo rođeni sa potrebama koje se osećaju i izražavaju kao emocije. Iako svi doživljavamo osećanja sreće, straha, tuge, ljutnje i očaja, nova istraživanja (1)  pokazuju kako su ta osećanja povezana s našim osnovnim potrebama.

Moramo da se povežemo sa okruženjem i društvom: ovo se manifestuje kao radoznalost.Trebaju nam seksualni partneri: ovo se manifestuje kao požuda.Moramo da izbegnemo opasne situacije: ovo je strah.Moramo neutralisati one ljude i stvari koji su se isprečili između nas i našeg zadovoljstva: ovo je ljutnja (bes).

Moramo se vezati za one koji se brinu o nama. Odvajanje od onih koji se brinu o nama, može se javiti kao panika i/ili očaj.

Razvijanje zdravih načina zadovoljenja tih potreba rezultira osećajem blagostanja. Kada se one ne ispune, to može rezultirati pokušajima da se ispune na možda drugačije načine od onih koji su uspevali dok smo bili deca, ali su sada, kada smo odrasli, ti načini postali neadekvatni i neproduktivni. To može dovesti do problema i patnje u našem životu sada, ljubavnim odnosima, kao i u različitim situacijama na poslu.

Istraživanja (2) pokazuju da psihoterapija može pomoći da se postigne bolja kontrola nad našim emocijama, uspešnijim ljubavnim odnosima i profesionalnim životom. Drugim rečima, psihoterapija nam omogućava da se odviknemo od reakcija koje negativno utiču na naše živote i da naučimo nove, produktivne načine, kojima možemo rešiti svoje probleme.

Bolne emocije prouzrokovane su nezadovoljenim potrebamaZamislite bebu. Kada njeni roditelji izađu iz sobe, beba nema kapacitet saznanja da će se oni vratiti. Sve što ona zna je da su joj potrebni. Ova potreba se izražava kroz osećaj ljubavi kada su prisutni i kroz osećaj očaja kada ih nema. Beba još nije stekla sposobnost da shvati da će se roditelji vratiti ili sposobnost da se smiri dok se ne vrate. Kada su uslovi odrastanja i odnosi sa roditeljima dobri, beba na kraju saznaje da kada se roditelji povuku iz sobe, uvek se posle nekog vremena vraćaju. Ali, ako su roditelji nepouzdani ili je zanemaruju, strah da se neće vratiti se pojačava.Kako ovaj dečak/devojčica postaje dete i tinejdžer, njegovi roditelji i dalje ostaju nepouzdani i on/ona se nosi s tim odbacivanjem, distanciranjem i uveravanjem sebe da mu/joj nisu potrebni.

Sada dečak/devojčica ima 40 godina i ima problem da održi ljubavnu vezu, što ga/je i dovodi na psihoterapiju. Njegov/njen stil ponašanja u vezi je takav da, kad god se počne osećati zavisnim o značajnoj drugoj osobi- u ovom slučaju ljubavnom partneru, doživljava intenzivnu paniku i udaljava se od nje/njega. Ovo distanciranje je stvoreno u njegovom/njenom ranom detinjstvu, kao adaptivna strategija- da ga/je zaštiti od očaja, a ta ista strategija u odraslom dobu dovodi do raspada svake njegove/njene veze.

Izazov je da se osoba oslobodi te naučene reakcije, koristeći svoj um odrasle osobe, tj. ego stanje odraslog. Um odraslih ima sposobnost da razume stvari koje malo dete ne može da shvati. Ovo je početna tačka promene kada na scenu stupa psihoterapija. Psihoterapija predstavlja proces ciljane promene pojedinca, rešavanje problema ili neke psihičke tegobe, kao i razvoja sopstvene ličnosti, na kojoj zajedno rade klijent i posebno obučeni stručnjak-psihoterapeut. U ovom slučaju, zadatak psihoteraputa bi bio da pomogne pacijentu da nauči toleranciju bolnih osećanja, kada se jave. U procesu psihoterapije, ova osećanja se prate od svojih početaka, tj. od ranog detinjstva, kada su prvobitno i nastala.

U ovom primeru, potreba čoveka da se udalji od partnera vraća se na potrebu i strah od gubitka roditelja. Da bi izbegao vraćanje na bolne emocije iz detinjstva, on napušta vezu pre nego što se desi bilo kakva stvarna “zavisnost” od partnera, ili razvoj emocija prema njemu i to je obrazac koji on uglavnom ponavlja u svim svojim vezama.

Kako funkcioniše psihoterapija?Psihoterapija pokazuje poboljšanje i jačanje efekta procesa i nakon završetka sesija. Drugim rečima, ljudi koji prolaze kroz psihoterapeutski proces nastavljaju da imaju koristi od tretmana dugo nakon što se oni završe. U navedenom primeru, psihoterapeut ohrabruje pacijenta da podeli svoj bol i prepozna njegovo poreklo. On sa psihoterapeutom posmatra i analizira svoj uobičajeni mehanizam suočavanja sa distancom i odvojenošću. Psihoterapeut se bavi i osnovnim osećanjima poput straha, ljutnje, tuge, kao i pacijentovim pokušajima da ih izbegne.Psihoterapeut pomaže pacijentu da ostane pribran i toleriše kod sebe pojavu neprijatnih osećanja, iznova i iznova. Na kraju, ovo ponavljanje omogućava pacijentu da se oslobodi originalne naučene reakcije izbegavanja osećanja i da vežba nove opcije osećanja, kao i nove varijante suočavanja sa neprijatnim osećanjima.Psihoterapija (3) omogućava pacijentu da dobije pristup svojim nezadovoljenim potrebama koje se doživljavaju kao bolne emocije, da nauči da ih reguliše i da se sve više oslobađa od njihovog opsesivnog uticaja na njegov život. To dovodi do povećanog kapaciteta za bogatiji, potpuniji i svakako, život sa više zadovoljstva.

Više o kontroli emocija, psihoterapiji i sličnim temama možete pročitati više OVDE.

(1) Solms, M. (2018). The scientific standing of psychoanalysis. BJPPsych International, (15) 1, 5-8.(2) Steinart C., Munder T., Rabung S., Hoyer J. & Leichsenring F. (2017). Psychodynamic therapy: as efficacious as other empirically supported treatments? A meta-analysis testing equivalence of outcomes. Am J Psychiatr, doi: 10.1176/appi.ajp.2017.17010057(3) Abbas A. A., Kisley S. R., Town J. M., et al (2014). Short-term psychodynamic psychotherapies for common mental disorders (update). Cochrane Database Syst Rev, 7, CD004687.

Autor: Pink.rs