Postojao jedan monah kod kojega su po savet dolazili ljudi iz najudaljenijih krajeva, a važio je za osobu koja je uvek smirena i za čoveka kojeg je nemoguće uvrediti.

Čuje to neki pokvarenjak i odluči da testira mudraca. Ode do njega i čim ga je ugledao počne da ga vređati i ponižava najgore što je umeo. Nakon što mu je ponestalo uvreda, na trenutak je zastao i zapanjen shvatio da je monah i dalje smiren i pribran kao i pre njegovog dolaska.

To strašno iznervira pokvarenjaka, pa nastavi da psuje još crnje i gore nego ranije, ali uzalud – činilo se da to mudraca uopšte ne dotiče.

Kada je ostao bez psovki i izgubio svu energiju, odluči čovek da priđe monahu i sazna njegovu tajnu.

- Razumem ja te vaše duhovne stvari i kao, nije vas briga šta drugi ljudi misle i govore, ali, ja sam te ponizio i uvredio, treba da naučiš da moraš da se boriš za sebe - rekao mu je čovek.

- Sinko, mogu li da ti postavim samo 2 pitanja? - upitao ga je monah progovorivši prvi put.

- Naravno - reče čovek.

Ako ti meni doneseš poklon, a ja ga ne prihvatim, kome taj poklon i dalje pripada?”, upita mudrac.

- Pa, ako ne prihvatiš poklon, onda i dalje pripada meni - odgovori pokvarenjak.

- A sada, sine moj, ako ti za mene imaš samo uvredu, a ja je ne prihvatam, kome ona i dalje pripada? - zaključi mudri čovek, okrete se i ode, a pokvarenjak ostade u čudu.

Nikome ne vraćajte zlo za zlo; nastojte oko dobra ne samo pred Bogom, nego i pred svim ljudima; Ako je moguće, koliko je do vas, imajte mir sa svim ljudima; Ne osvećujte se sami, ljubljeni, nego podajte mesto gnevu, jer je pisano: “Moja je osveta, ja ću vratiti”, govori Gospodin. (Poslanica Rimljanima apostola Pavla 12,17-19)