Kratkotrajna usamljenost nekada može prijati kako bismo se odmorili i saželi svoje misli. Ali, u današnje doba ljudi postaju suviše usamljeni, te stoga i tužni i depresivni. Pri tom, u svojim nagađanjima nikada ne stižu do korena zašto je to tako, i šta bi mogli uraditi šta se ponovo povežu sa drugim ljudima i svetom. Sada ćemo zajedno proanalizirati neke od uobičajenih strahova koji nas drže zarobljenim u svojoj usamljenosti i izolovanim od sveta.

Strah od preuzimanja rizika

Ako se i dalje slepo držimo uverenja da trebamo biti savršeni, nećemo rizikovati da radimo stvari koje bi mogle otkriti drugima našu nesavršenost. Nekada ćemo i pomisliti: „Trebalo bi češće da izlazim ili se pridružim nekim zanimljivim internet stranama za upoznavanje ljudi“, ali ne želimo da budemo razočarani. Naš strah od neuspeha nas drži izolovanim od sveta.Možemo razmišljati i o tome da nekoga pitamo da izađe sa nama, ali ne možemo da podnesemo mogućnost da čujemo "ne", što može da učvrsti naše bazično verovanje da nismo vredni. Umesto da preuzmemo inteligentan rizik i pokušamo da se na neki način bolje povežemo sa ljudima, na bilo koji način, možemo pronaći neobičnu udobnost u onome što je poznato, a to je naša usamljenost, iako nas bolno izoluje i ne povezuje sa drugima.

Strah od stida i sramote

Još jedan faktor koji može podstaći našu averziju prema preuzimanju rizika je strah od stida ili sramote. Ne želimo da nas drugi vide kao neispravne - ili da sebe smatramo manje vrednim. Verovanje da smo pogrešni ili skloni neuspehu može stvoriti jednu od najtežih ljudskih emocija.

Toksična sramota je toliko mučna da ćemo uraditi skoro sve da to izbegnemo. I ima mnogo stvari koje nećemo uraditi samo da bismo izbegli sramotu. Nećemo dopreti do ljudi, podeliti svoje misli ili dopustiti da naš prirodni humor izađe na površinu. Nećemo započeti novi hobi ili otvoriti firmu. Nećemo se naći u situacijama u kojima možda možemo napredovati, istovremeno i propasti. Bez garancije za uspeh, tako obično podležemo našem podrazumevanom naučenom načinu- kako da se ne izložimo mogućem stidu ili poniženju.

Naravno, život ne nudi nikakve garancije. Bez spremnosti da preuzmemo pametne i promišljene rizike i suočimo se sa mogućom kritikom ili odbacivanjem, ostajemo paralizovani, što održava našu usamljenost.

Potrebna je mudrost da se shvati da čak i ako smo odbijeni, to ne znači da smo poraženi. Naše uverenje treba da bude da se držimo sa dostojanstvom i poštovanjem, bez obzira na događaje izvan nas. Mi nemamo kontrolu nad time kako nas drugi gledaju, ali imamo određenu kontrolu nad time kako gledamo na sebe i kako ćemo reagovati ili ne reagovati na druge ljude i događaje.

Strah od ugroženosti

Preuzeti rizike koji nas mogu dovesti do zadovoljnosti vezama sa ljudima i ispunjenošću znači biti spreman prihvatiti sopstvenu ranjivost, što znači i prihvatiti da ne dobijemo uvek ono što želimo. Za to je potrebna hrabrost i spremnost da se ponekad osećamo tužno ili razočarano, ili se čak blago i posramimo, ali nam tada ovi osećaji mogu pomoći da učimo i rastemo. To je uobičajeno ljudsko stanje. Dobra vest je da možemo naučiti da imamo dobar, prijateljski odnos sa svim našim osećanjima, možda i uz pomoć psihoterapeuta.

Okretanje prema manje usamljenom, aktivnijem životu znači kultivizovanje i nalaženje nove snage, što znači da kažemo "da" sebi, čak i kada nam drugi govore "ne". Potrebno je shvatiti da kako drugi reaguju na nas nešto govori o njima- to nije zaključak o našoj vrednosti.

Dublje značenje ljubavi prema sebi znači da imamo poštovanje prema sebi i da smo spremni da naučimo kako da se udobno osećamo u sopstvenoj koži. Jedino kada prihvatimo sebe takve kakvi jesmo, moći ćemo zaista da se promenimo.

Postanite prijatelj sami sa sobom

Ako postanemo sami sebi najbolji prijatelj i podrška, doživljavaćemo automatski svet kao lepše mesto. Verujući da ćemo se nositi sa čitavim spektrom osećanja koje nam život donosi, možemo rizikovati da budemo ranjivi. Možemo da pružimo ruku drugima sa “hrabrom” ranjivošću, znajući da ako se ne ostvarimo pozitivan kontakt, možemo da se osećamo dobro znajući da smo pokušali ... i da se krećemo prema ljudima koji bi mogli bolje i lepše reagovati na nas.

Većina nas se ponekad oseća malo usamljeno. Nema ničeg loše u tome. Ali, ako počnemo da se odnosimo prema svojoj usmaljenosti sa izvesnom blagošću ili nežnošću, ona može početi da se menja. Postavljajući sebi pitanje “Šta je potrebno ovoj usamljenosti?”, možemo otkriti novu smirenost, ili neku novu aktivnost koja nam može pomoći da osetimo unutrašnji mir i povezanost sa drugima i svetom.

Ako želite da saznate kako da uspešno prevaziđete osećaj usamljenosti, tuge i depresije, i ojačate sebe, pročitajte o tim temama više OVDE.

Autor: Pink.rs