Boriša Simanić vratio se treninzima, devet meseci pošto je na Mundobasketu u Manili dobio strašan udarac posle kojeg je izbugio bubreg.
Simanić je gostovao u podkastu "Alesto", gde je pričao o nepoznatim detaljima drame koja se dešavala u Manili, a onda otkrio.
- Sada, trenutno, sam stvarno odlično, počeo sam i da treniram. Nekih više od mesec dana već radimo i zasad se osećam fenomenalno. U početku smo radili samo u teretani, da mišiće vratimo u funkciju, jer su bili zamrli skroz, ništa nisam smeo da radim sedam-osam meseci, zbog tih nalaza i svega, da se to očisti i onda sam krenuo da radim. U početku je to bila teretana, a onda smo iz nedelje u nedelju podizali intenzitet i pre nekih sedam do deset dana sam počeo i da šutiram.
Košarkaš Saragose pričao je o tome kako su izgledali prvi treninzi.
- Treniram sa Stefanom, on je bio sa nama u reprezentaciji, pomoćni kondicioni, on je posvećen stvarno, radi odlično. Kako izgleda trening? Uzme se pulsimetar, stavimo ga i onda gledamo tokom celog treninga kako se kreće puls. Ne smemo ni da preterujemo u početku, jer sam na traci odradio neka trčanja, brzu šetnju, digli smo puls na 150, 160 to je bilo sve u redu, tako im je pokazalo i rekliu su to je to, ideš do ovoga i na treningu, ništa preko toga. Sve ide preko doktora Gage Radovanovića.
Simanić je još jednom istakao ulogu doktora Dragana Radovanovića, koji mu je praktično spasao život.
- Doktor Radovanović nikome nije ni rekao kakva je realna situacija, samo je par ljudi znalo u Savezu da mi je život bio ugrožen. Ja sam mu zahvalan i rekao sam mu to spasio mi je život u više navrata tamo. Prve noći je bio uz mene, oni su hteli da posle snimka sačekamo jutro, međutim, pošto je bubreg pukao bilo je veliko krvarenje i da se sačekalo ja ne bih ni dočekao jutro. Tek posle drugog snimanja videli su da sam izgubio dve litre krvi i da je operacija odmah morala da se radi. Da nije bilo Gage da ubrza bilo bi lezi ti gore i to je to.
Saigrači su od prvog časa bili uz Borišu. U trenucima dok se u bolnici borio za život, svi saigrači su bili u jednoj sobi čekajući informacije.
- U trenucima kada se tražila krv za mene, bilo je četiri, pet ujutru i niko od mojih druagara igrača nije spavao, svi su bili u jednoj sobi. Bilo im je stvarno nezgodno, pa još i poraz od Italije i trebalo je da prođe dva dana da bi saznali da stvarno sve u redu, nisu ni spavali dok im se nisam javio. Prvi put sam normalno zaspao nekih 20-25 dana posle operacije, ovde u Beogradu. To malo što sam spavao, spavao sam na leđima, i onda sam sa nekim pojasom mogao na bok i tada je sve bilo mnogo lakše.
O tome kako je izgledao prvi šut na koš po povratku treninzima, Simanić kaže.
- Peti mesec posle operacije sam otišao na teren, napolju i šutirao iz mesta na koš, onako, da ne trčim, da se ne krećem preterano. Video sam da je sve u redu i da ne osećam ništa čudno. Odradio sam sva testiranja koja sam morao, i onda sam prvi put ušao u teretanu. Nisam smeo ništa osim malo sklekova bez dozvole. Prvi šut nisam pogodio. Bila je kratka lopta za metar, još ja stao na trojku i kao odmah ću ja nju. Pitao sam se da li je sa nogama trebalo jače, ali posle pola sada našao sam taj osećaj, posle ostane to. Ubacivalo se.
Bivši košarkaš Crvene zvezde odgovorio je i na pitanje vezano za Aleksu Avramovića, koga je morao da drži "na distanci"
- Aleksu sam izbegavao prvih deset dana, zbog smejanja. Tad mi stvarno nije trebao. On ima neku ludu energiju. Let je u šest, mi ustajemo u pola četiri, ne znamo gde smo, a on počinje da priča i ne prestaje. Neverovatno. Ali stvarno je lako igrati sa njim. Pogotovo u odbrani. Kad izmrcvari plejmejkera taj zaboravi šta je postavio i gde treba loptu da da - rekao je Boriša Simanić.
Autor:
