Sara u ekskluzivnoj ispovesti za Pink kaže da se posle vremena provedenog u pritvoru crnogorskog zatvosra Spuž privikava na slobodu, ali id a su pojedini pisani mediji prenosili ono što ona nije rekla.

- Samo su me pojedini ispoštovali za ono što je stvarno bilo i kako je stvarno bilo. Bio je jedan manji prekršaj na parkingu jednog supermarketa. Tako smo mi završili kod sudije za prekršaje. Pošto nismo mogli da se dogovorimo oko štete, pošto je to bio manji sudar, ušli smo u sud i pitali koja je procedura dalje, mi smo stranci i imali smo saobraćajnu nezgodu. Ona je rekla da sa nama nema šta da radi, jer mi smo strani državljani, mi smo Srbi, imamo srpsko državljanstvo i da se snađemo sa policijom i onima koji su nas poslali kod njih u sud. Rekla sam uredu, ali i pitala za neku proceduru kuda da idemo, čime da se vodimo, šta da radimo. Rekla je da ne zna i da se snađemo sami. Otišli smo i naišli na policajca koji nam je rekao gde da idemo i gde je policijska stanica – priča Sara.

Prema njenim rečima, u policijskoj stanici objasnili su proceduru i da se vratimo u sud gde nastaje taj, kako Sara prenosi, taj događaj.

Kada je moj momak došao u sudnicu dobija presudu-kaznu za taj prekršaj. nije to ništa bilo krupno, niti neka velika stvar. Dobijamo potvrdu na kojoj je bila pogrešna registarska tablica našeg automobila, a kazna je plaćena na tu registarsku oznaku. Tu nastaje ceo skandal. kada smo pokušali da pitamo da nam se objasni, da se izmeni, da nemamo problema na granici prilikom prelaska i vraćanje nazad u zemlju, šta ćemo da uradimo sa tim. Međutim, iz nekog razloga nismo bili saslušani, niti je pokušao neko da ukapira šta mi hoćemo da kažemo i šta zapravo nama treba – rekla je Sara i nastavlja sa svom ispovesti:

- Pitala sam kakav je problem oko tog papira koji smo mi dobili. Dolazi do momenta kada ta gospođa izlazi iz svoje kancelarije i tera nas napolje rečim: „Ajde izlazite napolje. Svi napolje. Nemam ja šta sa vama, završila sam“. Rekla je još: „Ja ne grešim, ja znam, ukoliko napravim svoju grešku da je ispravim“. Rekla sam da je nama pogrešna registarska tablica. Taj ceo momenat i to dešavanje kada je ona mene uhvatila za ruku i odgurnula unazad. Nije ona mene gurnula, nije ona mene napala, nije me povredila. Ali momenat kada me stisnula za ruku i odgurnula unazada, postavila sam pitanje odakle joj pravo da je hvata za ruku.

Sara u svojoj ispovesti kaže da u tom momentu nastaje haos i da svesna događaja da nije smela da je uhvati za ruku, sudija počinje da tvrdi da je povređena i traži Sarino lišavanje slobode.

- Rekla je da sam ja nju napala, udarila, izgrebala... taj ceo momenat se odvijo veoma brzo, dolazak policije, izlazak moje mame napolje, ja sama u policijskim kolima... Na pitanje novinara da li je Sara kod sudije Stanišić primetila neke nacionalističke netpeljivosti prema njoj i mržnju prema Srbima, Sara je rekla:

- Ne mogu da prokomentarišem tačno da li je ona želela da iskaže neku mržnju između Srbije i Crne Gore. U to se ne bih mešala, niti bih razmišljala ko je opredeljen za koju državu. Ali sam komenatar vi ste srpski državljani... Šta je ona mislila da kaže tim, ne želim da ulazim u to. Činjneica je da sam ja 23 dana provela negde zbog nečijeg hira i zbog nečijeg tog arogantnog stava.

- Sve sam ponovo pokušala pažljivo to da proživim kako bi mi bilo laskše. Čudan je samo taj osećaj da kada se nešto neočekivano tako desi i kada te naglo odvoje od brata, mame, momka, svih i odjednom si sa nepoznatim ljudima, što generalno nije problem u normalnom životu jer sretneš se sa ljudima na ulici i popričaš sa svim. Ali u takvoj situaciji nije bilo ni malo prijatno naći se sa nekim koga ne poznaješ, gde će te odvesti. Ne znaš šta se dešava dalje i ne znaš da li će tvoji biti tamo ili neće.

Sara kaže da su je prvo odveli u lokalnu policiju stanicu u Kotoru i da su tu proveli par sati dok su dali izjave i porazgovarali sa svima.

- Čekali smo šta će se desiti. Bila sam ubeđena da tu nema ništa, ja idem u svoj apartman, sutra na plažu, bazen... Smatra sam da se tu ništa strašno nije desilo. Mislila sam da uopšte nema razloga ne ostati i ne uživati u odmoru. Ko može da pokvari jedno more? Tu smo u hplu policijske stanice sačekali da vidimo šta se dešava. Onda su došla tri-četiri službenika i tražili da uđem u njihovu kancelariju. Ja sam ušla i sa moje desne strane je jedan pult, a iza pulta su mama, brat i momak. Sledeći čita papir i govori: „Vidak Sara lišeni ste slobode“. Ne mogu da opišem osećaj. Cela sam se ukočila. Prvo kada sam ja čula sloboda, mislila sam to je to, vraćam se na more i nastavljam svoj odmor. Onda sam ukapirala da to ne znači to. Stegle mi se sve. Noge su mi se oduzele. Posle toga odvode me do ćeli je – priča Sara i nastavlja:

- Mislim da je to pritvor za zadržavanje najvše 72 sata i da se tu ne ostaje duže. Uveli su me u ćeliju, mama mi je donela neke stvari, oni su mi to dodali. Ćelije je jako čudno, onako mali prostor, zatvoren, bet vatduha, bez ikakvog prozorčića. To je nešto za šta sam mislila da nikada neću doživeti u životu. Tu kreće pakao. Tu kreće plakanje i dalje nesvesnost verovatno celog događaja šta se desilo. mama je pitala da li može da bude sa mnom, rekli su joj da može u holu, ali da sa mnom ne može niko. Sklupčala sam se i tražila sam ako mogu bar posteljinu da mi donesu moju čistu postaljinu. To su mi dozvolili. Sklupčala sam se i tako plakala celu noć. Prema meni su bili fini i kulturni, nikakvo iživljavanje i maltretiranje – rekla je Sara.

Sara navodi da je posle toga otišla kod istražnog sudije, a zatim su je odveli u istražni zatvor Spuž.

- Znam da idem na bolje mesto od onoga gde sam bila pritvorena 48 sati. Nije bilo svejedno. Sam osećaj da treba ući u zatvor, predati sve stvari, da te neko pretrese, da ulaziš u sobu, da ne znaš sa kim ulaziš u sobu. Ne znaš kako to izgleda. Zamišljaš to kao u američkim filmovima rešetke, klupe, sto... Ne izgleda tako. To je jedna soba, donekle je malo lakše. Izgleda mnog humanije. Nisam bila sama. Nas četiri su delili sobu i te naše zajedničke muke. Krila sam suze, jer bi to mamu dotuklo. Ništa ne znam i nemam nikakvu informaciju. Ne mogu da opišem taj osećaj kada sediš sam i čekaš da dođe neko da ti donese bilo kakvu informaciju o tvojima – završava svoju ispovest Sara Vidak.