Jakov Vulić otkrio nam je šta je doživeo u periodu dok je radio u zatvoru
Jakov Vulić bio je novi gost projekta "Mali fudbal, velike priče" i u opširnom intervjuu govorio je o brojnim zanimljivim temama.
Popularni Jadža već dugo je član futsal reprezentacije Srbije, najbolji je golman Prve lige, a tokom karijere je čak devet godina radio i kao stariji komandir u Specijalnoj zatvorskoj bolnici Centralnog zatvora.
Podelio je Jakov za Kurir i kakve je sve jezive stvari viđao u zatvoru.
- Trudio sam se da kad izađem sa posla da sve zaboravim... To je psihološki mnogo težak posao. Radio sam na psihijatriji, toliko je bilo praznih pogleda... Godinama sam radio na odeljenju gde sam vezivao ljude za krevet... To je sve teško... U početku sam mnogo stvari pamtio, jer je bilo novo. A ništa od toga nije normalno... Ipak, vremenom ti postane svakodnevnica i više ni ne memorišeš stvari... U pola 3 završim s poslom i ne sećam se ni šta sam taj dan radio - rekao je Vulić, pa dodao:
- Bilo je strašnih stvari, ljudi su odsecali sebi polni organ, bacali u šolju... Gutali su po dve, tri kašike, četkicu za zube, katanac, hemijsku olovku, sve u isto vreme...
Kompletan intervju sa Jakovom Vulićem možete pročitati u nastavku teksta:
Jakov Vulić dobro je poznato lice svima u svetu futsala. Čuvar mreže i kapiten KMF Loznica Grad stigao je ove sezone do još jedne duple krune, a ponovo je osvojio i trofej namenjen najboljem golmanu Prve futsal lige Srbije, i to u konkurenciji legendarnog Miodraga Aksentijevića.
I pored toga što je najbolji golman lige, Vulić u poslednje vreme nije bio u planu što se reprezentacije tiče. Takođe, iza sebe ima nestvarnu priču jer je svojevremeno na Svetsko i Evropsko prvenstvo otišao dok je, pored futsala, radio i kao stariji komandir u Specijalnoj zatvorskoj bolnici u Centralnom zatvoru! Sada je Jakov otvorio dušu za projekat "Mali fudbal, velike priče" i Kurir, te nam je govorio o svom životu i karijeri.
- Pohvalio bih ovo što radiš, poznaješ futsal, golman si, drago mi je što se trudiš da uradiš nešto pozitivno u svrhe našeg sporta. Pojavljivale su se neke stranice koje smo i mi komentarisali, poput „Fucal polusveta“ koje su i meni znale da izazovu neki osmeh, ali nisam podržavao taj rad. Kad je neko tako pismen i duhovit može na jako pozitivniji način da promoviše futsal. Zato mi je i drago što je krenuo ovaj projekat koji će sve dići na jedan novi, pozitivniji i pravi nivo.
O prethodnoj sezoni?
- Sedeo sam sa upravom kluba, razgovarali smo na tu temu i ja sam baš rekao da mi je ovo najteža sezona. Bila je turbulentna zbog kašnjenja plata, a meni je bilo posebno teško jer sam kao kapiten bio spona između igrača i uprave, dosta toga je išlo preko mene. Bila je zaista teška sezona, ja sam više puta spakovao svoje kofere, rekao idem ja kući... Nije problem samo u finansijama, i ja sam malo po prirodi težak, dajem celog sebem, pa kada taj novac kasni zapitam se da li sve ovo vredi. Na kraju se sve završilo kako treba, pa sve to malo zaboraviš, ali se nadam da takve stvari više neću proživljavati.
Da li ostaješ u Loznici?
- Ja mislim da smo uslove dogovorili, 90%. Ambicije nam se poklapaju, ali i moj ostanak zavisi od toga da li ćemo zadržati isti igrački kadar i da li će Perke ostati trener. Igram već dugo u Loznici, često smo menjali čitav tim, nekada i na šest meseci i to je bio problem za mene. Imao sam utisak kao da menjam klub, pa sam se i ja, koji sam već starosedelac, morao da se prilagođavam kao da sam nov u timu.
O finalnoj seriji protiv FON Banjice?
- Prva utakmica je bila posebno teška za mene. Mi smo u majstorici protiv Smedereva bili nenormalno fokusirani i spremni da damo sve za pobedu. U drugoj utakmici polufinala smatrali smo da smo bili prebijeni, pa smo u tu majstoricu ušli i znali da nam je to prekretnica. Istrošili smo se baš mnogo i ja sam tu pobedu doživeo kao one trijumfe za ulazak u elitnu rundu Lige šampiona svojovremeno. Dva dana posle tog meča igrali smo protiv FON Banjice, oni su bili desetkovani, mi već unapred upisali pobedu... I baš smo se mučili! Ta utakmica meni je bila najteža u seriji, trebalo je motivisati se za takav meč. Drugi smo mnogo lakše pobedili, treći je ponovo bio neizvestan, išli smo kod njih, a ove sezone nismo sijali na strani i definitivno nismo bili najbolja verzija sebe. Uspeli smo da završimo seriju sa 3:0 i samim tim čitava sezona bila je uspešna.
O tituli najboljeg golmana lige?
- Iskreno, očekivao sam da će glasovi trenera i kapitena uglavnom odlaziti Mikiju Aksentijeviću, kome je otišao i moj glas, verujem i glas mog trenera. Nisam se uopšte opterećivao, izuzetno cenim Mikija, prijatno sam se iznenadio što sam u njegovoj konkurenciji pobedio. On i ja smo se u ligi izdvojili po odbranama i najmanje primljenih golova. Nagrada mi znači, treća je u nizu i to mi znači i daje mi na samopouzdanju.
Najbolji golman lige, a trenutno nema mesta u reprezentaciji?
- Ja sam u prethodne kvalifikacije ušao kao prvi izbor i u mnogim mečevima sam bio dobar. Ali igrali smo tu prvu utakmicu protiv Češke gde sam u prvom poluvremenu primio četiri gola. Od toga su tri bila skoro neodbranjiva. Ne kažem da su bila neodbranjiva jer imam filozofiju da svaki šut može da se odbrani, ali bili su zaista golovi kod kojih je teško reagovati. Za treći gol krivim sebe, a čuo sam i od stručnih ljudi u futsalu da ne bi trebalo sebe da krivim. I struka u reprezentaciji je rekla da je samo treći gol „na moju dušu“. Posle smo išli u Belgiju, video sam da ne branim od početka... To mi je bilo u redu, bio sam van forme, kalendar takmičenja nije bio baš dobar... Odigrali smo poslednju ligašku utakmicu i par nedelja posle toga igrali smo za reprezentaciju. Mislim da su me u Belgiji olako sklonili, stavili su me da branim drugo poluvreme, što meni nije bio problem. Smatram da za reprezentaciju uvek treba da brani najbolji, bio ja član sutra ili ne, ali najbolji mora biti na golu! U drugom poluvremenu sam ubačen, po meni bez razloga. Bob Tomić je imao odličnu utakmicu, ja sam bio van forme, neko je to trebalo da primeti... Posle sam trpeo kritike od čelnih ljudi i one mi nisu prijale. Do završetka kvalifikacija ni ja samog sebe nisam video tu...
O teretu u reprezentaciji?
- Nama golmanima je teret što nam se nabacuje breme Mikija Aksentijevića i pokojnog Pece Brzakovića. Uvek ide priča, nas je Miki vadio... A niko od nas nije Miki Aksentijević, za mene je on jedan od najboljih golmana na svetu! Peca takođe, bio je konstantno u vrhu! I jako je teško nositi se sa tim. Takođe, konstantno su priče, mi nemamo boljeg... Kad dođem u reprezentaciju niko mi ne kaže, e ti si najbolji izbor naše zemlje! Već, mi nemamo boljeg... Nikada nisam osećao iskreno poverenje! Jako je teško nositi se sa tim!
Da li očekuješ poziv novog selektora Marka Gavrilovića?
- Drago mi je što je prihvatio ulogu selektora. Za to kod nas treba imati hrabrosti. Nikada nisam sarađivao sa njim, ne poznajem ga dovoljno dobro, ponekad smo kratko razgovarali, što se kaže „u hodu“. Ja ću se svaki put odazvati ukoliko poziv stigne! Voleo bih da budem pozvan kada zaslužim da budem tu, a ne iz ko zna kojih razloga. Vidim sebe tu, dugo sam tu, a nisam ostavio dublji trag i to je ono što me malo nervira i boli. Ali daću sve od sebe da se to promeni! Verujem da mogu da ostavim dublji trag!
Svetsko i Evropsko prvenstvo u vreme dok si bio komandir u specijalnoj zatvorskoj bolnici Centralnog zatvora i razgovor sa Andrijom Gerićem koji ti je otvorio oči?
- Prvi put sam bio na Evropskom 2018. godine i to spletom okolnosti koje su bile srećne po mene. Miki Aksentijević je dobio crveni u kvalifikacijama, pa smo poveli i trećeg golmana i pored toga što nam je tradicija bila da na sva veća takmičenja vodimo dva čuvara mreže. Bio sam u protokolu, nisam ulazio, ali bila je privilegija biti deo tog takmičenja od prvog do poslednjeg našeg dana. Otežavajuća okolnost je bila to što sam imao taj posao koji je bio i psihički i fizički zahtevan i jako me je opterećivao. Mislim da je taj posao ostavio traga, nisam dovoljno vrednovao sebe, stavljao sam se po strani i mislio kako sam ja taj koji radi, a ostali su živeli od futsala i smatrali su sebe futsalerima.
- Ja nisam na sebe tako gledao, sve dok nisam razgovarao sa proslavljenim srpskim odbojkašem, a sada sportskim psihologom, Andrijom Gerićem. On mi je rekao kako sebe nikada nisam predstavljao kao reprezentativca Srbije, e to je ono što se promenilo u poslednje tri godine kod mene od kada sam napustio posao. Maksimalno sam posvećen futsalu, mentalno i fizički!
- Bio sam i na Svetskom i na još jednom Evropskom sa reprezentacijom, krivo mi je što su ta dva takmičenja prošla bez prisustva publike zbog koronavirusa... To je neka loša stvar koja se dogodila na tim prvenstvima...
Koliko su važni saveti sportskog psihologa?
- Ja lično smatram da je to izuzetno važno! Sve polazi od psihologije, sama priprema za meč i ne samo pred utakmicu, nego i pre! Shvatanje protivnika, nijednog ne smeš olako shvatiti. Ja smatram da i neka poslednja ekipa u našoj ligi mora da se shvati kao Barselonu, zato što će se na taj način izvući maksimum! Kako bi bio najbolja verzija sebe, moraš raditi na „glavi“. Primera radi, sa Andrijom Gerićem sam imao jednu, dve seanse, koje su mi mnogo pomogle, a planiram da ih u budućnosti bude još dosta!
Kako sada gledaš na period kada si radio u zatvoru? Koliko ti je on trenutno daleko?
- Dosta mi se sleglo sve. Futsal sam krenuo da igram 2013. godine, a otprilike tad sam i počeo da radim. Sad mi je krivo jer sam u svojoj drugoj, trećoj sezoni futsala imao ponude Ekonomca i još nekih klubova. Ekonomac je igrao Ligu šampiona, bio među najboljim klubovima Evrope... Ja sam te ponude olako odbijao jer sam osetio neku sigurnost, primanje plate prvog i petnaestog... Danas, kad se osvrnem, mnogo ozbiljnije shvatam futsal! Radio sam nešto što ne volim i nisam nikada voleo, a danas igram futsal koji volim! Taj posao u zatvoru mi je otvorio oči, da mogu mnogo lepše da živim od onoga što volim, a samim tim sam posvećeniji.
Da li imaš kontakt sa kolegama sa kojima si radio u zatvoru?
- Sa mnogima sam i dalje prijatelj, nekada odem na Sinđelić četvrtkom sa njima na fudbal, odigram neki termin. Nisam ni sa kim u redovnom kontaktu, ali mi je drago kad se sa bilo kim od njih čujem ili vidim. Znam da je i svima njima drago da se povremeno vide sa mnom. Skoro sam bio i nekom veselju... Svi su srećni zbog mene i verujem da mi neki i zavide što sam napustio tu ustanovu, jer me nisu ni videli tamo... Nije to bila sredina za mene, pošto sam eto sportski nastrojen.
Najzaslužniji za tvoj prelazak na futsal bio je Aleksandar Milenović, a prvi klub Zemun, kasnije Mungosi, a brzo je stigla i reprezentacija i prijateljski meč protiv Azerbejdžana?
- Sale Milenović me je doveo na futsal prvog septembra 2013. godine, pamtim sve, naravno! Već decembra 2013. ili januara 2014. usledio je prvi poziv za reprezentaciju. To je bilo neko selektivno okupljanje, prvi dan meč protiv Azerbejdžana igrao je Ekonomac B, drugog dana smo igrali mi iz Mungosa, to jest Zemuna. Taj poziv više pripisujem tome što smo bili u klubu Ace Kovačevića koji je u to vreme bio i selektor reprezentacije. Zato ga nisam shvatao toliko ozbiljno, a mislim da je to jedan od problema, što ljudi olako dobijaju poziv za reprezentaciju... Tada sam dobio prvi poziv, a ništa ozbiljno sa reprezentacijom nije bilo do 2018. godine kada sam poslao standardan član.
- Što se tiče samog početka, branio sam sa zetom neke termine na Brodarcu, zet mi je Saša Kovačević, bivši fudbaler. On se druži sa Saletom Milenovićem, preporučio me je i doveo na futsal i zbog toga sam mu zahvalan i dan danas.
Posle toga, dosta malera, sve je počelo u Mungosima, a nastavilo se u Euromotusu i Novoj Pazovi?
- Pa jeste, sve klubove smo maltene gasili... Prvo sam bio u Zemunu, klub je promenio ime u Mungose, pa se na kraju sezone i ugasio. To je bila moja najdraža ekipa, KMF Zemun. Šteta što u tom momentu niko nije mogao da prepozna kvalitet našeg tima. Svi smo igrali za nula dinara, za krompir što se kaže. Da su nam dali po 100, 200 evra, u to vreme smo svi bili mladi i značilo bi nam, da nas zadrže na okupu... Ko zna kako bi se završilo jer je tim bio strašan! I sada, ili pre koju godinu, sigurno bi se borila za trofeje! Tu su bili Strahinja Petrov, Stefan Stanojević, Simeun Kopanja, Milun Božić, Bane Milosavljević, Vlada Janković, Andrija Stanković, Ivan Savović, Uroš Krasnić... Ne bih nekog da zaboravim... Nema šta, kvalitetna ekipa!
- Posle toga otišao sam u Euromotus. Igrali smo drugu ligu prve sezone, predstavljeno je sve kao fenomenalan projekat i bilo je sjajno! Drugu sezonu smo igrači prvu ligu, izgubili smo pretposlednje kolo za titulu od Ekonomca. Nama je odgovarao i remi, oni su nas u završnici pobedili i posle toga se klub ugasio... Tako obično i bude kod nas, čim klub ne osvoji titulu, a planirao je, odmah se i ugasi...
- Nakon Euromotusa sam sa sličnom ekipom nastavio u Novoj Pazovi. Roknić, Lazić, Živić, Šošo, Borojević, Kopanja... Možda je Simke tu sezonu otišao u Ekonomac, pa se posle vratio, ne mogu da se setim... Krasnić je takođe bio tu. Imali smo fenomenalnu ekipu, dve godine smo bili iza Ekonomca koji je u tom momentu bio među najboljim timovima Evrope, predvođen strancima i najboljim domaćim igračima. Tu smo takođe upali u finansijske probleme u toku treće sezone...
Zatim Crvena zvezda, Liga šampiona i novi maler, ovog puta sa koronom?
- Otišao sam u Crvenu zvezdu, tamo su krenuli da se javljaju ti finansijski problemi zbog korone, mislim da je o tome baš Marko Perić pričao u vašem projektu i intervjuu. Bila je i Liga šampiona, novi format, odmah se igralo na eliminacije. Izvukli smo jednu od najboljih ekipa u tom momentu u Evropi, tim iz Pariza za koji su igrali Miki Aksentijević, Rikardinjo i Karlos Ortiz. Ja sam testiran pozitivno na koronu pre meča i nisam putovao sa ekipom. Tamo su takođe neki igrači testirani i bili pozitivni, pa nisu mogli da igraju, bilo je problema i oko povratka... Njihov predsednik je insistirao da se rade ti testovi, na kraju se ispostavilo da je možda i on učestvovao u svemu tome, da naši igrači budu pozitivni...
Potom selidba u FON, gde si bio u drugom planu?
- Otišao sam u FON, u tom momentu se ne sećam ko je bio prvi trener, znam da sam tamo sarađivao sa Alilom i sa Borkom Surudžićem. Džoni (Nikola Josimović) već je bio ikona FON-a, zaista odličan golman. Ali smatram da nisam dobijao dovoljno prilike! Bilo mi je neshvatljivo da u mečevima koji su već bili rešeni sa protivničke strane drugi golman dobije šansu da brani, a ja ostanem na klupi. To me je baš onako pogađalo... Mislim da sam dobro trenirao i vredno radio! A na sve to sam bio standardan član reprezentacije! To me je toliko zabolelo da sam u jednom momentu želeo da okačim patike o klin. Bio sam blizu i ozbiljno sam razmišljao o tome.
Izborio si se sa problemima i posle toga je sve došlo na naplatu?
- Prešao sam u Loznicu, i dalje sam radio, ali smo našli neki dogovor. Njima je bio potreban golman mojih kvaliteta, gajili su ambicije da budu prvaci, našli smo dogovor da petkom treniram sa Loznicom, subotom ili nedeljom igram utakmicu, a sve do tada sam u toku nedelje, obično ponedeljkom, sredom i četvrtkom radio individualno sa kondicionim trenerom. Imao sam i treninge sa klubom, tada mi je Zemun, tim koji je ispao iz prve lige, izašao u susret. Živeo sam blizu, pa sam trenirao sa momcima kad god sam mogao. To mi je puno značilo i na kraju mi je ta sezona bila jedna od lepših. Prvi put sam uzeo titulu, a da sam imao neku zapaženu ulogu. I bio sam prezadovoljan tom sezonom.
Da li u budućnosti možemo da očekujemo neki internacionalni transfer?
- To je ono što mene kopka, što nikada nisam otišao u inostranstvo, a bilo je dosta ponuda. Iz Španije me je zvao klub O‘ Ferol koji se sada plasirao u prvu ligu... Zvao me je RFS, klub u kom je bio Gale Tomić, bilo je ponuda, ali svi koji su meni bliski i koji su u mom okruženju, znaju da sam imao i nekih privatnih problema. Hvala Bogu, ti problemi, koji su me sputavali da nastavim karijeru negde dalje, su rešeni, čekam prinovu trenutno i sada posle svega želim da ostanem u Loznici jer mi nije lako da se prilagođavam na neku novu sredinu. Svakako me čeka nešto novo u životu, na šta takođe moram da se prilagođavam. Ali, svakako, imam želju da odem u inostranstvo, da se oprobam u nekoj mnogo jačoj ligi. Mislim da bi me ta jača liga naterala da budem još bolji! Ne želim da zvučim prepotentno, ali imam osećaj da sam prerastao naš nivo takmičenja. Imam želju za nekim napretkom, bojim se da me ne stignu godine, a da ne odem negde. Najviše bih voleo u neku Rusiju, ti sistemi takmičenja mi se dopadaju. Znam da je teško, da se putuje, ali to mi se dopada. Igra se dan za danom. Dosta sam slušao od Mikija Aksentijevića i Mladena Kocića o Rusiji, tako da bih otišao pre tamo nego u Španiju na primer.
Spomenuo si našu ligu koja deluje da je iz sezone u sezonu sve slabija. Reprezentacija je takođe u krizi. Šta je izlaz?
- Želeo bih da budem što konkretniji. Izlaz je - treba privoleti mlađe da se opredeljuju za futsal! Znači, da dolaze na futsal, da se zainteresuju za ovaj sport. Misim da marketing mora da bude daleko bolji, mislim da ni Savez nema dovoljno sluha za futsal, niti je zainteresovan koliko bi trebalo, kao što je to u ostalim zemljama. Mislim takođe da je vreme da neki mlađi ljudi dođu i krenu da rade na popularizaciji ovog sporta, u organizaciji takođe. Nemam ništa konkretno protiv gospodina Radenka Boškovića, ja sa njim imam odličan odnos i veoma ga poštujem, ali mislim da je vreme za neke nove i mlađe ljude koji će doneti inovacije. Takođe, godinama slušam i svoje neke saigrače, medalje i ono za šta se mi borimo... Pa ništa mi nije lepša medalja koju dobijem za šampionsku titulu od, na primer, one osvojene na krosu u trećem razredu osnovne škole...
- Što se tiče reprezentacije... Pitanje koje i samom sebi postavljam je - da li će biti bolje?! Ja se nadam da hoće, ali opet... Stvarno ne znam... Nadam se da će Gavra i njegov stručni štab doneti nešto bolje što se tiče reprezentacije i uvek sam za to da tu budu najbolji igrači! Znači, ne ko je dobar sa selektorom i slično... Evo, ja ne moram nikad da budem pozvan, ali ja želim da futsal reprezentacija bude dobra, da tu budu igrači koji su najbolji i koji zaslužuju poziv!
- Perić i Pešič su spomenuli u intervjuu za vaš projekat, ja se nadovezujem - nijedan igrač nije vezan ugovorom! Igrači imaju po devet ili deset plata, pa ne mora da bude to ugovor na 12 meseci, ali neka bude na deset! Da budu sigurni da će primiti taj novac! Mi smo osuđeni da preko leta igramo turnire... Neko ih voli, neko ne, ali svi ih na kraju igramo... Prenosa takođe nema, medijski nije toliko propraćeno... Tako da to su neki glavni razlozi zbog kog nam je futsal u krizi. Takođe, naših legendi futsala nema previše u radu kod nas. Niti imaju neke funkcije u Savezu...
- Problem je i u sudijama. Mislim da se oni bave suđenjem i futsalom od meča do meča, ne vidim posebnu želju kod njih za napretkom. Mislim da ih futsal interesuje toliko da zarade dnevnice... Nadam se da grešim, možda ima nekog o kog sam se ogrešio kada ovo pričam, ali mislim da svi mogu da rade na sebi i da napreduju. Mislim da je to na potpuno amaterskom nivou i da je to jedna od stvari u kojoj bi trebalo da se ugledamo na Hrvatsku koja je naš sused. I ne samo to, oni imaju i 12 plata, ugovore, najbolje svetske sudije... Izbacuju odlične mlade igrače... To nije slučajno! Mi imamo talenat, ali sistemski moramo da radimo na tome! Toliko ima banalnosti kod nas, prvenstvo se igra jednom „Selekt“ lotpom, a onda odeš u Niš ili u Ivanjicu na primer, a oni ti ubace „Selekt“ loptu od pre osam sezona... Taj model lopte se ne koristi više! To je smešno i totalno amaterski!
Tvoj stav prema turnirima? Da li je bilo nekih zanimljivih anegdota?
- Očekivao sam takvo pitanje, razmišljao sam da li imam anegdote... Mnogo je tu šale i svega, ali ništa što može nekom trećem licu da bude interesantno. Uglavnom su to interne šale. Volim da igram turnire zbog tog druženja, ali kad završim prvenstvo, gledam da odmorim bar mesec dana. Poslednje tri, četiri godine preskačem turnire, u završnici prvenstva mi krenu neke sitnije povrede da se gomilaju, dolazi do zasićenosti, mentalnog i fizičkog iscrpljenja... Tako da volim da odmorim, nama je pauza uglavnom dva meseca, tako da u prvoj polovini otputujem negde, a u drugoj već volim malo da se aktiviram. Ne volim ni da odem na turnir, a da ne budem na 100% svojih mogućnosti. Imam svoje ime i prezime, a ja sam golman koji kada nije u maksimalnoj formi, u stanju sam da na turnirima primam svakakve golove, da ih dajem samom sebi... A ne želim da kaljam svoje ime ni na jednom turniru!
Broj 34 zbog Vladimira Stojkovića?
Jakov Vulić tokom čitave karijere nosi broj 34. Otkrio nam je i zbog čega.
- Zbog Vladimira Stojković a, on je na početku karijere nosio 34. Kad sam bio klinac, on mi je bio idol, imao sam frizuru kao on, nosio sam loknice. Tada je on u Zvezdi nosio taj broj, pa sam ga i ja izabrao. A sada branim u Loznici, mestu iz kog je Vladimir Stojković, i nosim 34 na dresu. Taj broj je već ušao u mene i prati me svuda. Čak i kada sam išao na razgovor za posao čuvara zatvora svojevremeno - stvari sam morao da odložim na prijavnici i dobio sam broj kartice 34. Tada sam bio siguran da ću dobiti posao.
Najboljih pet protiv kojih si igrao?
- Igrao sam protiv dosta kvalitetnih igrača... Na golu mi je dilema između Guite koji je sada u Uhti sa Jocom Lazarevićem i Miki Aksentijević. Izabraću Mikija, za mene je to najbolji golman na svetu u jednom trenutku bio. Za mene lično, na vrhuncu forme, bio je najbolji svetski golman! Problem je bio zato što je Srbin i zato nije i zvanično proglašen. Zadnji igrač, nema šta - Dijego. Nema šta da detaljišem... Treći je Merlim. Grelo iz Anderlehta je četvrti. I peti mi je... Nemam pivota... Ziki Padre! Stvarno izgleda neverovatno! Svaki put misliš da mu je lopta pobegla, a njemu je ona uvek tu! Nestvaran je, fizika, tehnika... Ma, nema šta! Dakle Aksentijević, Dijego, Merlim, Grelo i Ziki Padre.
Najboljih pet sa kojima si igrao?
- Isto bih tu stavio Mikija Aksentijevića, bez dileme! Zatim, Mladen Kocić. Marko Perić, naravno! Tales je bio tu, on je fenomenalan igrač. Tales i Joca Lazarević! Ali... I tu mi fali leva noga... U stvari, Igor Šošo umesto Joce Lazarevića! Joca je mlad, ima vremena da ga stavljamo u tim! Ili... Ajde ipak umesto Talesa Lazarević! Znači Aksentijević, Kocić, Perić, Lazarević i Šošo! Tu vidim i Marka Pršića, ali ajde...
Petorka prijatelja?
- Nema šta, kumovi moraju da budu u timu. Stekao sam ih još u KMF Zemunu, to mi je jedan od najlepših perioda u karijeri, i to su Stefan Stanojević i Simeun Kopanja. Simeun je penzionisan, ali to je jedan velemajstor! Nažalost, imao je problema sa kolenima... Golman je, nadam se da se ne ljutiš što tebe nisam ubacio, ali nema šta - Milan Adamović Adam! Svima poznato lice u futsal javnosti! Četvrti... Pa, Milun Božić Limun! I... Pa mislio sam Galeta Tomića da stavim, ali imam pivota, tu mi je Simke... Ništa, onda je Pršić ovde! Taman Pršić voli da igra s pivotom i on može Simeuna Kopanju da hrani loptama! Adamović, Stanojević, Kopanja, Božić i Pršić! U stvari, moram da napravim jednu promenu! Neka se ne ljuti Marko Pršić, ali umesto njega moram ubaciti Milana Živića! Živa je čovek za kog bih dao život! Eto! Znači Adamović, Stanojević, Kopanja, Božić i Živić!
Da li je istina da stvarno ne pričaš ni sa kim od protivnika na dan utakmice? Pavle Pešić je otkrio kako te je zvao na kafu jednom, a da si ga ti odbio i to na zanimljiv način!
- Nema šta, sećam se svakog poziva na kafu, ne zove me samo on, zovu i Krasnić, kum moj Stefan Stanojević... Ali, imao bih osećaj da ne poštujem utakmicu koju igram ako bih sa njima pio piće! Za mene to ne postoji! Ne pijem ni sa svojim saigračima piće pred meč, a ne sa njima... Volim koncentraciju na dan meča, volim sam sa sobom da budem. Istina je sve što je Pavle rekao i to je to! Takvog sam stava, uglavnom znaju da ne treba da me zovu! Nisam prijateljski nastrojen ni prema kome u tom trenutku.
Poruka za kraj, imaš li poruku za mlađe?
- Osećam da ja kao stariji mnogo više poštujem neka imena poput Perića, Šoša, Kocića, Rajića, Borojevića, Zorana Rakićevića... Svih tih većih imena. Deluje mi da ih ja mnogo više poštujem od mlađih, da poštujem njihovo mišljenje od njih! Mlađi stalno slušaju, ma koji futsal... Futsal je lažan sport... Nije tako! Znam, radio sam devet godina u zatvoru! Mnogo je lepše posvetiti svoje vreme sportu i raditi ono što voliš i zarađivati od toga koliko god bilo! Nikome sutra neće pobeći posao... Iz mog iskustva, voleo bih da su daleko više posvećeniji. U svakom sportskom segmentu! I pripreme za meč, treniranje, odlazak u teretanu, prisustvo na treningu, motivisanje samog sebe... Apsolutno sve! Tako da, mislim da su nonšalantni... Nekad poželim da budem kao oni jer samog sebe mnogo opterećujem. Ali, zbog toga sam i došao na nivo na kom sam sada, te bih im zbog toga poželeo da budu daleko posvećeniji!
Autor: D.B.
