Uz zvuk sirena u 4 sata i 17 minuta, tačno u vreme kada se pre godinu dana u Turskoj dogodio jedan od najrazornijih zemljotresa na tlu Evrope, juče je širom regiona Hataj održan pomen za više od 53.000 žrtava i položeno 100.000 karanfila.
Roditelji Robina Pejkovića, u gradu Arsuz, bacili su karanfile sa mosta u reku koja se uliva u more i koja vodi do omiljene plaže dečaka, poreklom iz Srbije, koji je te večeri pod ruševinama zgrade u kojoj je živeo zauvek usnuo u majčinom zagrljaju. Imao je tek osam godina.
Za pokoj duše malenom Robinu, juče je u porti pravoslavne crkve (Macunzus Kilisesi) u Iskenderunu, posle svete liturgije koja je trajala od devet do 11 časova, služena kafa. Tri sata kasnije porodica, rodbina i prijatelji izašli su na pravoslavno groblje gde je dečakova večna kuća, a pomen je održao sveštenik Nikolaj Jusuf. Istovremeno, u podne po našem vremenu, u Crkvi Svetoga Save u naselju Aerodrom u Kragujevcu pomen je služio sveštenik Nemanja Mladenović, koji je, kako je ispričao Robinov otac Igor, u tom istom hramu i krstio dečaka.
- U Crkvi Svetog Save Robin je provodio svako Badnje veče i ložio badnjak - kazao je Igor Pejković juče.
- Imao sam najlepše zvanje: otac jednog posebnog bića, a to je Robin. Imao je srećan život i bezgraničnu ljubav. Putovao je sa mnom svuda gde me je posao vodio. Više od 200 puta je leteo avionom. Bio je pametno i lepo dete. Plavokos, vedar, pravi anđeo. I danas nemam reči kojima bih opisao našu nesreću. Jedino ljubav može nadvladati našu bol. A Robin je ljubav.
Pejković se zahvalio svim divnim ljudima koji su u za njegovu porodicu u najtežim trenucima učinili makar mali znak pažnje. U ponedeljak su dali i čitulju Robinu...
- Na pomenu su sa mnom u Iskenderunu bila i moja dva brata iz Srbije, Saša Joksimović i Nebojša Pavlović, koji su došli da se poklone njihovom omiljenom Robinu. Moj brat Aleksa nije mogao doći zbog privatnih obaveza kod kuće u Srbiji... Inače, prošle godine niko nije bio u mogućnosti da dođe na sahranu od rodbine i prijatelja iz Srbije zbog apokaliptične situacije koja je vladala posle zemljotresa. Tako da sam ove godine na prvu godinu od kada se Robin preselio u Carstvo nebesko, ovde sa mojom braćom i velikom i divnom rodbinom sa suprugine strane iz Turske - ispričao je Igor.
Foto: PRINTSCREEN FACEBOOK
Otvorio je i najtananija osećanja
- Saznanje da je smrt zapravo život meni i supruzi daje snagu da idemo dalje prema večnosti gde ćemo ponovo biti sa Robinom, gde ćemo se opet družiti, smejati, pričati naše fantastične priče - kaže on. - Ako sam nešto naučio u ovih godinu dana to je da nas sve čeka drugi svet i život u Carstvu nebeskom. U prethodnoj godini sam dobio dovoljno saznanja i potvrdu moje vere. Sa takvim saznanjem, nastavljam da živim hrabro i snažno. Život je samo trenutak, živeo ga osam ili 88 godina, a večnost nas sve čeka. Meni se ne žuri nigde, jer znam da je moj Robin uvek uz mene.
Igora je put iz Srbije, iz Kragujevca, odveo u Iskenderun, na obale Sredozemnog mora. Dobio je posao u jednoj evropskoj kompaniji. Tamo je ubrzo i upoznao svoju Semu, profesorku engleskog iz Iskenderuna. Kako se kompanija u kojoj je radio pomerala, tako je i njih kroz svet vodio put. Turska pa Amerika.
U Americi se rodio i njihov Robin u septembru 2014. godine. Kada je uveliko kotrljao svoje lopte, zakotrljao se i novi put zbog Igorovog posla. Nova adresa, Rusija, a posle izvesnog vremena vratili su se u Tursku, gde su nastavili život prepun ljubavi, sreće i planova. Velika podrška bila im je Semina porodica, posebno Robinova baka. Kada je dečak ušao u petu godinu, otac je ponovo morao na put. Posao ga je odveo u Meksiko, a majka i on ostali su u Iskenderunu. Robin je tu krenuo u školu i prepolovio drugi razred. Bili su u svom domu kada se snažno zatresao grad, u naručju majke Seme...
Autor:
