Sada, četiri godine nakon ubistva našeg anđela, mogu sa sigurnošću da kažem da ne volim februar. Ne samo da ga ne volim, čak ga i mrzim, jer mi je sam njegov početak odneo nešto najlepše, nešto najbolje...
- Mrzim i sve praznike koji se cele zime nižu jedan za drugim i dodatno povređuju naša već slomljena srca, našu već napaćenu dušu. Ne znam da li više mrzim drugi februar, kada su mu nasilnici uzeli dušu i šutnuvši ga u glavu, ubili najvitalniji organ, ili današnji dan kada su lekari odlučili da ga isključe jer mu nije bilo spasa?! - u potresnoj ispovesti opisuje Javorka Marković, tetka ubijenog Stefana Filića (18), koji je ispred kluba nasmrt pretučen u Velikoj Plani.
Trojica napadača nasrnuli su najpre na Filićevog mlađeg brata i druga, a zatim se umešao Stefan želeći da ih rastavi. Stefan je preminuo od posledica povreda koji su mu nasilnici naneli.
Za njegovo ubistvo izrečena je drugostepena presuda Nikoli Bojoviću i Mitru Pandureviću, koji su oglašeni krivima. Bojović je osuđen na 18 godina zatvora, dok je Pandurević osuđen na kaznu od 15 godina zatvora. Za ubistvo Stefana Filića osuđen je i Predrag Stojiljković koji se tereti za delo nasilničko ponašanje. On je osuđen na 2 godine i 8 meseci zatvora.
"Mrzim tu prokletu 2020. godinu"
Neutešna tetka navodi da mrzi 2020. godinu, te da su od tada počele da se nižu tragedije.
- Teški dani, crni kao crna zemlja.. Mrzim i tu prokletu 2020. godinu, ne ponovila se nikom, ne videla svetlosti nikad. Od nje je tako proklete sve počelo, nizale se tragedije za tragedijom, a crne majke svojim suzama potopile zemlju. A danas, danas imam puno pravo da kažem da mrzim i ove prokletnike koji su svojim izborom načina života doprineli da se jedna tek zapupoljala mladost ugasi i što su se te noći igrali Boga i delili pravdu, što i posle učinjenog dela i nepopravljivog gubitka "nisu oni krivi, već uvek ovaj drugi" - kaže ona.
Napominje i da ubice njenog Stefana nisu spremne da preuzmu odgovornost za ono što su počinili.
- Što bez trunke pokajanja i savesti, nisu spremni da preuzmu odgovornost za ono što su počinili, već i dalje svojim lažljivim ustima izgovaraju to njihovo čuveno "nisam kriv za delo koje mi se stavlja na teret". Mrzim i njihove roditelje koji i dalje nisu svesni da nije biti roditelj samo ako uspeš da ih nahraniš i obučeš, da ih opravdavaš za zlodela koja čine i izvlačiš iz istih, ne žaleći para, kako to oni kažu, samo da se izvuku iz situacije u koju su zapali. Situacije? Za njih je to situacija! Roditeljstvo je za njih lekcija koja ih je bacila na dno pakla iz koga neće nikad izaći. Mrzim i što moji najrođeniji hodaju ovom zemljom kao senke, bez svoje prisutnosti, čekajući dan kad će se pridružiti svom detetu. Oprostite, ali danas mrzim ceo svet, danas nisam svoja, nisam ja, ali imam pravo, dali su mi ga oni, baš oni koji su bili uračunljivi i tačno znali šta rade - zaključuje naša sagovornica.
Autor:
