U Novom Selu kod Niša danas je sahranjena i najmlađa žrtva tragične saobraćajke u Donjem Međurovu kod Niša, petnaestogodišnji Aleksa Dimitrijević (15). Njegovi drugari iz Građevinsko-tehničke škole "Neimar" doneli su crvene balone, na jednom balonu u obliku srca piše njegovo ime. Povorku od više stotina rođaka, prijatelja i školskih drugara od kuće su pratili i trubači koji su svirali posmrtni marš.

Dan tmuran, kišan, kao da drugačije i ne može kada se na večni počinak ispraća dete.

Jauci Aleksinih roditelja parali su srca okupljenih ljudi. Njegova majka Zlatiborka naricala je nad kovčegom svog deteta:

- Aleksa, zlato moje! Ne idi, srećo majkina, zlato majkino!

Njegov otac Ljubiša jaukao je:

- Sine moj, gde ideš, dušo moja!? Tatino srce zlatno!

Na tu preveliku tugu niko nije mogao da ostane suvog oka, pa je i sveštenik koji je držao opelo bio toliko potrešen, da je poslednje reči "očenaša" izgovorio drhtavim glasom nakon čega su i njemu zasuzile oči.

Ljubiša Dimitrijević, Aleksin otac uzaludno je pokušavao da uteši svoju suprugu koja je, kada je saznala šta se desilo, vrištala od tuge.

- Mogao je sve da ih pobije, ceo autobus. Kako nije video voz, levo i desno 300 metara, jasno se sve vidi. Da pobije toliki narod, decu, to je zločin, to je za smrt, nema oproštaja. To je isto kao da je uzeo pušku i ubio 20 ljudi.

- Ostao sam bez mog anđela, tek je pošao u srednju školu, dobar đak, sportista i to tuđom greškom, nepažnjom. Razumeo bih da je on izleteo, da je bio na biciklu, pa da se tamo našao, ali u autobusu na ovaj način, to ne mogu da oprostim - jadao se očajni čovek.

- Evo, vidite i sami šta da vam kažem - rekao je Ljubiša pokazujući na ženu koja je naricala: "Nek me stave pored njega, hoću pored mog sina".

Pročitajte još: 'ZAŠTO MI JE, BOŽE, UZE' Na čelu tužne povorke sin nosi krst, suprug nastradale zapisničarke suda jecao na prozoru kuće