Prvo kanuista, a onda jedan od najuspšenijih fudbalera Aleksandar Đurić ima život koji ni najbolji scenarista ne bi mogao da osmisli!
Čuveni Aleksandar Đurić započeo je karijeru kao kanuista, pravio je sjajne poteze i osvajao brojna priznanja, a onda ga je neverovatan splet životnih okolnosti odveo na fudbalski teren, gde je postao jedan od najboljih! Svojevremno, bio je među deset najefikasnijih strelaca u profesionalnom fudbalu u XXI veku. I sve se to dešavalo pod okriljem rata koji mu je razorio životu u potpunosti!
- Odrastao sam u mestu Lipac, iznad Doboja, u kući na brdu. Kajakaški klub je bio ispod mosta, koji je spajao železničku stanicu preko reke Bosne. Prelazili smo preko njega kao deca i gledali kajakaše, ali nisam ni razmišljao o veslanju. Igrom slučaja, imao sam deformitet poznat kao “kokošije grudi”. Onda mi je ortoped napravio neko pomagalo i rekao da moram da se bavim sportom. Imao sam neke drugare koji su počeli da veslaju. A ja, pravo da ti kažem, plivao jesam, ali kao sekira, nikako. Bilo je to neko plivanje po plićaku, foliranje... Kada sam se prijavio za kanuing, trener Ivica mi je rekao “ne daj Bože da se prevrneš”. Nekako sam dogurao do druge strane Bosne i nazad, bio sa visok i mršav. Priključio sam se klubu Val iz Doboja.
Zapravo, sport je bio beg od realnosti.
- Tražio sam nešto da nisam stalno kod kuće, jer moj otac je bio alkoholičar, po 24 sata se nije treznio. Bio je stara škola, nastavnik je bio za sve nas u porodici. Želeo sam da pobegnem iz tog okruženja, nikad nisam imao ništa, odrasli smo sirotinjski zbog njega, sve je propio. Održao me u životu sport. Znao sam da nemam ništa, pomirio sam se tim, a koliko pružim na treningu - toliko ću i da dobijem. Ludački sam trenirao! Trčao sam po 40 - 50 kilometara na dan i to kada sam imao 13 godina. Uzbrdo, prema Ozrenu sam trčao, i po kiši i po snegu, zimi, leti. Led ledeni je Bosna bila, ai to me nije zaustavljalo. Razmišljao sam da moram da budem spremniji od ostalih. Sam sa sobom sam se takmičio. Drugi su išli na letovanje. Ma, kakav Jadran, kakvo more, nisam želeo ni dan treninga da propustim. Uzeo mi je život, ali i dao mi je život, napravio me onim što sam i danas.
Od Vukovara do Švedske i nazad - u paklu rata!
Kada je počeo rat, zapravo je sport je spasio Đurića da ne mora da ide i da puca po nekadašnjim sugrađanima. Ipak, posle nekog vremena je poslat ni manje ni više nego u Vukovar!
"Ja sam bio sportista, pa sam mogao da biram da li ću da budem ronilac ili da idem u oficirsku školu. Zaglavio sam u toj Bileći u oficirskoj školi, a posle sam bio u specijalnim jedinicama u Pančevu. Vojsku nikad nisam video kao neki problem, a teški utisci su mi ostali posle toga, taj Vukovar i taj jadni narod tamo...Ja sam izgubio majku, izgubio sam pola familije u Bosni u ratu", priča i dodaje:
"Majka je poginula 9. avgusta 1993. u Bosni. To je oca najviše pogodilo, a na kraju sam ja ispao krivac za sve. Rekao je tata bratu da sam ukopao majku, pošto sam se takmičio pod bosanskom zastavom. I danas razmišljamm o tome. Uvek sam želeo da pomognem oboma, ali na kraju nisam uspeo nikome od roditelja. Samo bratu. Majku je ubila granata i to kada je stupilo neko primirje u Doboju. Ona je izašla sa tatom da popije kafu, kad vojska federacije poče da granatira. Pala je onda ona od 120 milimetara. A, kakva je sudbina, ona je u stvari bila dalja od mesta udara, a otac je bio bliže. Nisam ni znao da je poginula, sahranili su je posle nekoliko dana i to u gluvo doba noći, a 13. avgusta sam dobio poruku preko nekih radio amatera, otišao sam u klub i oni su mi rekli “majka ti je poginula”. Imala je 46 godina."
Odrastao je preko noći i to na najteži način.
"Moraš da odrasteš sa životom, sa svojim godinama. Sada gledam decu, oni ne odrastaju sa svojim godinama. Vidiš momka od 21-22 godine, ponaša se kao da ima 15. Ja sam odrastao, možda sam čak bio i stariji od svojih godina. Kad sam uleteo u taj rat nisam se nikada bojao smrti, valjda sam bio premlad za to. Znao sam gde je granica, šta je moje pravo da kažem kao čovek.
Zbog protivljenja starešinama u Vukovaru vratio se u svoj rodni Doboj, ali ne kući nego u zatvor i zbog toga je na kraju počeo da igra fudbal! U mesto ge je odrastao vratio godinama kasnije.
"Otac me je izvukao iz zatvora. Imao sam neke prijatelje iz Doboja koji su radili na granici. Imao sam sreće da sam imao i negde da spavam kada sam došao iz Bosne. To je bilo u Pančevu kod jedne porodice koju nikada ranije nisam video. Ljudi su me primili kao da sam im rođeni sin, jer sam znao njihovog sina, zajedno smo veslali u juniorima. Po Srbiji su već hvatali muškarce da ih šalju na ratište, vojna policija je hodala po kafićima, tako da sam znao da nema šanse da tu budem dugo. Ionako sam pobegao iz zatvora. U mislima mi je bilo da će rat da stane. Biću ja tu šest meseci, godinu dana, ovi kriminalci će svi da budu u zatvoru, međutim na kraju sam se u Doboj vratio prvi put posle osam godina."
Iz Pančeva je otišao u Mađarsku, a odande je krenuo za Švedsku. Kada je njegov brod presrela policija, on nije hteo da kaže da nije iz Jugoslavije i da baci "crveni pasoš". Zato su ga vratili u Mađarsku gde je krenuo da igra fudbal!
"Nisam hteo da bacim onaj naš crveni. Ja sam bio jedini na tom j*benom brodu koji nije hteo da baci pasoš zato što imam svoje principe. Možda sam lud, možda ćeš to da misliš... Svi su mi rekli da bacim pasoš, ja nisam hteo. Rekao sam da dolazim odatle, to je moja legitimacija, sad je do vas da li hoćete vi mene da primite da budem u vašoj zemlji ili ne. Oni su me deportovali, a da nisu ništa znali o meni. Ko zna, da me nisu deportovali možda nikada ne bih igrao fudbal. Možda bih bio ono što sam uvek sanjao da budem - vozač kamiona. Stric mi je vozio kamion i kao dete sam uvek hteo da vozim kamione."
Kada je jedan prijatelj koga je znao sa treninga kajaka rekao da može da zaigra i fudbal i to za novac, bio je oduševljen. Dobio je ugovor u niželigašu i postao - Roberto Karlos iz Doboja! Pre toga, nikada nije pomišljao da igra fudbal.
"Kada sam došao u Mađarsku počeo sam da igram levog beka. Počeo sam da učim gledajući Roberta Karlosa, Maldinija... Pratio sam ih gde idu, kako idu, gde se kreću sa loptom, bez lopte, to mi je bio početak karijere", objašnjava Đurić, koji pre toga nikada nije pomišljao da igra fudbal.
Taman na početku njegove neverovatne fudbalske karijere, koja ga je odvela prvo do Australije, a onda i do Singapura u kome je dao preko 400 golova i postao reprezentativac i legenda, došao je poziv da ide na Olimpijske igre. Osim svih problema sa porodicom i prijateljima u Doboju, imao je problem i kako da stigne do Španije. Naime, niko mu nije dao novac!
Na Olimpijskim igrama 1992. godine u Barseloni naši sportisti su nastupili u malom broju i bez svoje zastave, zbog rata na prostoru bivše Jugoslavije. Tada je Aleksandar nastupio pod tuđom zastavom i to mu nikada nisu oprostili. Bio je deo prve olimpijske delegacije Bosne i Hercegovine. On se tamičio u kajaku jednosedu na 1.500 metara i nakon što je završuio kao sedmi u svojoj kvalifikacionoj grupi u repersažu je bio peti i završio je takmičenje. Ipak, to što se pojavio skupo je platio!
"Ja sam razmišljao o tom pozivu jer je Bosna i Hercegovina tek postala država. Brat i otac su mi u vojsci Republike Srpske, bore se protiv te zastave, šta ću, kako ću... Ja sam odrastao u familiji gde ni otac ni majka nisu pričali o tome ko je šta, da li je Musliman, Hrvat... Ma, u stvari, najbolji prijatelji su mi bili muslimani", rekao je Aleksandar Đurić u velikom intervjuu za "Mondo", pa nastavio: "Prihvatio sam to. Ne da bi mi gu*ica videla Olimpijske igre, nego sam stvarno uvek trenirao za te Olimpšijske igre. Mislim da sam zaslužio da budem olimpijac jer sam pre toga bio na Svetskim prvenstvima i dao sam sve od sebe kao dete u kanuingu."
Kada je došao poziv od novouspostavljenog Olimpijskog komiteta Bosne i Hercegovine nije bilo lako odlučiti se. U ratu koji je besneo na prostoru BIH otac i brat su bili deo vojske koja se borila protiv te države.
"Ja sam imao veći pritisak od oca. Od brata i majke ne, ali od oca sam imao veliki pritisak da ne idem. Imao sam problema u Doboju, pošto su me svi znali. Ja sam posle Olimpijskih igara dobijao pretnje od nekih prijatelja da će me ubiti, dobijao sam takve pozive. Neki mi i dan-danas zameraju zbog toga.Otac mi je zamerio. Od tog dana kada sam otišao na OI nismo pričali sve do kraja, do dana posle osam godina kada sam došao u Bosnu da ga vidim, jer je on umirao od raka. Popričali smo to veče i umro je. Živeo sam u tim godinama da od svog oca nisam čuo glas. Rekao je mom bratu da nisam više njegov sin. Platio sam veliku cenu za te Olimpijske igre", zaključio je Đurić.
"Ja sam pola puta otišao autostopom, do Austrije. Na austrijskoj granici me čovek pitao da li ga zaj*bavam ili sam ozbiljan. Imao sam veslo i jednu malu torbicu. Videli su veslo, ali rekli su mi: 'Jesi normalan, došao si peške, nemaš ni auto, je l' znaš ti gde je Španija, ko je tebe dovezao ovde?' Nikad mi u glavi nije palo na pamet da neću da dođem na te Olimpijske igre. Ja sam lagano krenuo bez ikakvog pritiska da neću da stignem. Imao sam to neko pismo od Olimpijskog komiteta i razmišljao sam da ću ako treba peške da odem, pa ću da stignem kad treba da stignem. NIkad nisam čuo da je neko išao stopom na Olimpijske igre, verovatno sam jedini, ginisov rekorder."
Do skora izbeglica i bez igde ikoga, sada je odjednom bio rame uz rame sa najvećim svetskim zvezdama.
"Sedeo sam i ručao sam sa Borisom Bekerom i njegovim trenerom Armenulićem. Sedeo sam pre otvaranja sa Karlom Luisom, video sam 'Drim tim', video sam košarkaše iz Hrvatske, to olimpijsko selo je neverovatno."
Na kraju svoje sportske karijere mogao je da se pohvali da je u kajaku, koji je počeo da trenira zbog "kokošijih grudi", bio takmičar na Olimpijskim igrama, dok je kao fudbaler u Singapuru postao najbolji napadač ikada te zemlje i redovni reprezentativac nekoliko godina!
"Nisam imao lagodan život kao dete, otac mi je bio alkoholičar i uvek sam učio na greškama drugih ljudi. Sport me je povukao, dao mi je slobodu. Što sam više ulagao sebe u sport imao sam osećaj da sve više idem ka ciljevima koje sam hteo da ispunim. Nisam pio alkohol, nisam pušio, trening mi je bio sve. Nikad mi nije bilo dovoljno i u svemu sam hteo da budem najbolji. Nisam voleo da izgubim utakmicu ni na treningu. Imao sam sreće da imam stvarno dobre trenere koji nisu bili stara škola, da te stalno šamaraju i šutiraju, nego su bili ljudi koji su imali neku viziju. Ne samo da su nas poštovali nego su nam bili kao drugi očevi. Uvek su nam pokazivali šta je dobro, vodili su nas kroz život", zaključio je.
I danas je jedan od najcenjenijih figura u svetu fudbala u Singapuru, ali uloga oca mu je omiljena.
- Imam dvoje dece iz braka sa Natašom, a usvojio sam i sina Masima. Prošle godine sam se razveo i - usvojio sam sina, Emanuela. Samohrani sam otac, osamnasetomesečnog deteta. Pomaže mi kućna pomoćnica. Znam da kreiram neka druga pravila, učestvujem u humantarnom radu. Odrastao sam kao sirotan, znam da ove pare neću sa sobnom da nosim u grob. Usvojio sam dakle i Emanuela, u Maleziji, on je poluindijac. Vodio sam ga u Melburn da upozna braću i sestru, krstio sam ga u pravoslavnoj crkvi u Melburnu, uostalom kao i prvo troje dece - naglasio je Đurić.
Autor: Dubravka Bošković
