'HTELI SU DA UBIJU PIKSIJA!' DINAMOVI NAVIJAČI IMALI SU SAMO JEDAN CILJ U MAKSIMIRU: Policajac koji je tukao Bobana otkrio istinu!

Snimljen je veliki broj dokumentarnih filmova sa ovom tematikom, a u većini njih zaključak je da su nemile scene između navijača dva kluba koji su bili simbol Hrvatske i Srbije u komunističkoj Jugoslaviji bili uvod u početak raspada SFRJ i krvavih godina koje su došle posle toga. Valja istaći da utakmica između Dinama i Crvene zvezde nikada nije odigrana.

Mnogi istoričari i poznavaoci fudbalskih prilika u to vreme slobodni su u proceni da je ceo incident bio dobro izrežiran. U Hrvatskoj je tri nedelje ranije na vlast došla partija HDZ pod vođstvom Franje Tuđmana, nekadašnjeg generala JNA, ali sa izrazitom finansijskom podrškom od strane ustaške emigracije. Hrvati su želeli otcepljenje od Jugoslavije i bila im je potrebna medijska pažnja. Kao poručena došla im je fudbalska utakmica. Navijači Dinama danima su pred utakmicu najavljivali prekid utakmice i prvenstva, ali su mediji svesno izbegavali da objavljuju te informacije. U Zagreb je dolazila Crvena zvezda kao novi šampion države i klub uz koji je išao prefiks "srpski". A s njima i oko 3.000 navijača, kako iz Beograda i Srbije, tako i iz Knina, Benkovca, Petrinje, Sarajeva, Banjaluke, Brčkog...

Dobro izrežirano

Svedočenja policijskih službenika posle nereda potvrdiće ove sumnje - da je sve bilo dobro izrežirano. Umesto kvalitetne utakmice, TV kamere beležile su žestoku tuču Delija s domaćim navijačima, upad Bed blu bojsa (BBB) na teren nakon što je kapiten Dinama Zvonimir Boban skočio i krvnički udario policajca Refika Ahmetovića, koji je želeo da obuzda simpatizere kluba iz Zagreba. Javno je i spaljena zastava tadašnje države SFR Jugoslavije na delu tribine na kojem su bili navijači Dinama. Ostaje nejasno kako je popustila ograda na delu gde su bili BBB, iako će se oni posle hvaliti da su danima pre utakmice kiselinom polivali metalne delove. Upravo te scene obići će planetu, a Franjo Tuđman i HDZ dobiće preko potrebnu medijsku pažnju.

Policajac Refik Ahmetović svedočio je godinama posle, iz svog ugla, o svemu što se dešavalo tog 13. maja u Zagrebu. Prema njegovim rečima, ceo problem su napravili Bed blu bojsi, navijači Dinama:

- Napravili su problem ovi što su provalili ogradu sa severa. Kasnije sam od kolega koje su radile uviđaj čuo da su tu ogradu ranije pripremili, sekli i prskali i ostavili samo mali deo da mogu da provale. Kad su krenuli na teren prema jugu, prema Delijama, mi smo zaštitili Delije. Ja sam ih štitio, jer nisam voleo da dođe do sukoba. Jedna grupica je uspela da dođe do juga i tu je došlo do okršaja. Odvaljivali su klupe, sve je letelo. Nekako smo uspeli da ih oteramo. Vidi se tamo da ja sa istoka teram, on mene nogom, ja njega palicom. Nisam se plašio, mogao sam u tom trenutku i glavu izgubiti, ali za službu i poredak koji sam čuvao nije mi nimalo bilo žao.

Ubiti Piksija

Policajac rodom iz BiH otkrio je u jednom ranijem intervjuu da su navijači Dinama imali plan da ubiju Dragana Stojkovića Piksija, fudbalera Crvene zvezde:

- Rečeno im je da se povuku i čekaju da se smiri, pa da se utakmica odigra. Ali Boban je došao nasred stadiona i mahao je rukama, okrenuo se prema severu i mahao im da izađu na teren. Desetine njih su izašle na teren kad ih je pozvao. Tamo je bilo metalnih vatrogasnih kanti, jedan od njih je krenuo da tu kantu nabije kolegi na glavu. Kontam, ako mu nabije, neće moći da trči, da radi, oni drugi će ga pregaziti i trčao sam za ovim i oteo mu kantu. On me pokušao udarati, ja sam izbegao i počeo sam da ga bijem. Dobro sam ga udarao. Kasnije je Boban izjavio da mu je to neki rođak. Ja sam njega oborio i još sam ga tukao, toliko sam bio ljut.

O sceni s Bobanom Ahmetović je mnogo puta pričao:

- Boban je pritrčao i pitao me šta radim na terenu. A ja sam se proderao: "A šta ti radiš ovde kad vam je trener rekao da odete u svlačionicu?" Svi igrači su se bili povukli, ali su ostala njih trojica-četvorica. Umesto da ode, on poziva navijače na teren. Krenuo sam prema njemu i video da želi da se mlati. Bio je brz, pričali su da ima crni pojas, uz to aktivan sportista, fudbaler. Zahvatio sam ga palicom po preponi. On se odmakao od mene, onako da uhvati zalet, i nameravao je da me udari po rebrima, ali nije uspeo u tome jer je od mog kolege iz Knina dobio udarac u lakat, a Boban je mene zakačio po ruci izbivši mi šlem na levu stranu, jedno dva-tri metra. Kad sam krenuo da ga podignem s terena i sagnuo se, video sam Bobana u vazduhu sastavljenih kolena. Nisam mogao ni levo ni desno da se pomaknem. Udario me nogama po ramenu i odgurnuo rukama. Nisam očekivao da će me napasti, u suprotnom bih se verovatno drugačije postavio. Ono što je sigurno jeste to da ga se ni najmanje nisam bojao. Elem, dva-tri dana posle obračuna našli smo se u jednom kafiću u parku iza Dinamovog stadiona. Otišao sam tamo s četvoricom-petoricom kolega. Boban je pružio ruku, ali je bio pun sebe. Ostali smo 15-20 minuta, malo popričali, ja popio sok i kafu, i svako na svoju stranu.

Maksimir 1990. pic.twitter.com/n5LbrTokiv

— Silvana (@Silvana71376830) 11. мај 2024.

Ubio bih Bobana

Kako kaže Ahmetović, bio je spreman da puca u Zvonimira Bobana, koga je spasao tadašnji trener Dinama Josip Kuže.

- Kuže je tu odigrao glavnu ulogu. Da nije Kužea bilo, da je on krenuo ponovo, on bi dobio jedan okvir, 100 posto. Osam komada, 100 posto. I danas tvrdim da bih ga ubio! I danas tvrdim da bih ga ubio samo da nije bilo Kužea. Da se samo vratio, ja bih njega ubio - govorio je Ahmetović.

O svemu što se dešavalo u Zagrebu pričao je jedan od vođa navijača Crvene zvezde Zoran Timić Tima:

- Čuveni Maksimir... Krenuli smo jutarnjim vozom, mislim da nas je bilo između 1.000 i 1.500. Doslovno nije moglo da se stoji, sedi, ništa. Nas 20 je bilo u kupeu koji je predviđen za šest ljudi. Ceo skandal i medijsku pažnju je ta utakmica dobila zbog dešavanja na stadionu, jer je HDZ sedam dana pred meč došao na vlast. Bila je priča da li je sve to režirano, da li su šipke bile natopljene kiselinom i da li je kamenje bilo namerno spremno, jer je bilo neobično mnogo kamenica. Smetalo im je veliko prisustvo Srba i tražili su način da proglase srpske kadrove policije nesposobnima, kako bi ih sklonili. Maksimir im je došao kao kec na 10. Vlast je tu pomogla lošim odabirom komandira, obezbeđenja, i vodili su računa o svemu kako bi ih proglasili nesposobnima. Da li je utakmica na Maksimiru početak rata u bivšoj Jugoslaviji? Nije, jer mislim da bi se rat desio i bez te utakmice, ali da simbolički označava početak rata - svakako. Naših 300-400 je došlo večernjim vozom, tako da nas je bilo još više.

O onome što je bilo na Maksimiru Tima nastavlja priču:

- Policija nas je dočekala i sprovela do pomoćnog terena Dinamovog stadiona. Bila je užarena nacionalna atmosfera, počele su čarke, vređanja, gađanje novčićima, čašama s pivom i naši su u jednom trenutku krenuli da lome ograde. U jednom trenutku su slomili ogradu i prešli na drugu tribinu. Počeli su neredi na severu, gde su se Dinamovi navijači tukli s policijom, a zatim i probili ogradu, te izašli na teren. Sećam se da sam dobio kamen u glavu i da su mi napravili dve kopče. Svakako, cilj navijača Dinama je bio da dođu do nas, ali nisu uspeli od policije. Posle gomile bačenog suzavca bili su izbačeni sa stadiona, a mi smo ostali na tribini bar još dva sata, jer su se neredi preneli na ulice. Pala je noć, a mi smo još bili na stadionu, i tek onda su nas pustili. Ispred nas je čekao autobus, koji nas je odvezao do Dugog Sela (mesto pored Zagreba), gde nas je sačekao voz samo za nas i išli smo do Beograda bez stajanja. Ljudi u Beogradu su gledali prenos utakmice i videli šta se zbilo, ali nisu imali kontakt s nama. Niko nije mogao da dođe do sina, brata, momka i doslovno nisu znali da li smo živi. Kad smo se vratili, doček na stanici je bio takav da je tu čekalo otprilike 2.000 ljudi. Zagrebačka štampa je okrivila nas, a beogradska njih.

Laž i trulež

I kad je prošao taj dan, zavladao je mrak. U neredima je bilo povređeno 193 ljudi, od kojih 117 milicionera. Podneto je 20 krivičnih i 60 prekršajnih prijava. Lomljene su ruke, noge, rebra i lobanje. Pucale su kosti, ali tada je pukla i državna zajednica. Kao kula od karata srušila se komunistička Jugoslavija Josipa Broza Tita, a "bratstvo i jedinstvo svih naroda i narodnosti", u koje su se zaklinjale mnoge generacije, pokazalo se kao jedna obična laž i trulež. Tri nedelje posle maksimirskih nereda konstituisan je prvi višestranački Sabor Republike Hrvatske, a vladajući HDZ iskoristio je incidente kako bi započeo čistku srpskih i drugih nehrvatskih kadrova iz MUP Hrvatske.

Godinu dana kasnije odigrana još jedna sezona jugoslovenske lige, Crvena zvezda je još jednom gostovala u Zagrebu. Bilo je to 18. maja 1991. godine, kada su crveno-beli matematički obezbedili još jednu titulu i stigli na noge Dinamu, rešeni da sačuvaju ekipu pred finale Kupa šampiona u Bariju 29. maja protiv Olimpika. U tom rezultatski nevažnom meču Dinamo je pobedio rezultatom 3:2. Od tog dana Crvena zvezda i Dinamo nikada više nisu odigrali nijednu utakmicu.

Dragan Stojković Piksi po povratku iz Zagreba: Nismo se uplašili, bili smo šlogirani od straha Kako ste vi doživeli tuču uoči utakmice Dinamo - Zvezda? - Šampionsko slavlje delimično nam je pokvario događaj iz Zagreba. Bio je to užas, blago rečeno. Pitam se šta bi bilo da je utakmica odlučivala o prvaku, da je na stadionu bilo 60.000 gledalaca - pa to bi bio masakr! Kad se ovako nešto dogodi, čovek se zapita - zar je fudbal postao rat dva tima, dva navijačka tabora? Ako je tako, sport je onda izgubio svaki smisao. Vi i vaši saigrači verovatno ste se strašno uplašili. - Nismo se uplašili, nego smo se šlogirali od straha! Priznajem, pomislili smo da nećemo izvući živu glavu. Do početka utakmice sve je bilo okej, lepo smo dočekani, izašli smo na teren željni nadigravanja... Iako smo pred utakmicu s Dinamom danima trenirali više rekreativno nego ozbiljno, verovali smo da ovako osveženi ne možemo da izgubimo. Međutim, kad smo izašli na teren, imali smo šta da vidimo. Navijači se biju, kamenje seva na sve strane i jedva smo dočekali znak sudije da možemo da "hvatamo bežaniju" u svlačionicu. Tu je bilo sve mirno, ali frka je bila kako da nas prevezu do aerodroma, jer su navijači Dinama uništavali sve što miriše na Beograd i Srbiju. Bili su spremni da unište i ljude, i vozila, i sve. U autobusu je carovao strah i vladala je jeziva tišina. Jedino je Jurić pokušao nekim crnim fazonima da razvedri atmosferu - dok nas je neviđeni kordon milicije obezbeđivao. Dok smo prolazili Zagrebom, dinamovci su pozivali Tuđmana, tražili da ih on spase od Srbije i slično. Kad smo stigli na aerodrom - svanulo nam je. Koliki je uticaj politike na divljanja navijača? - Veliki. Nacionalne histerije prenele su se na stadione. Tako je fudbal, iako je samo igra, postao oružje u službi politike. Kapiten Dinama Zvonimir Boban divljački je nasrnuo na jednog milicionara, a to mu nije prvi put. Psovao je majku srpsku milicionaru u Banjaluci, slično se ponašao i u Novom Sadu na utakmici Dinamo - Vojvodina, a nedavno je u Zagrebu, vozeći auto svog brata, pregazio čoveka i pobegao s mesta udesa. Šta se događa s tim momkom? - Ja Bobana znam kao dobrog dečaka. Zašto je zastranio i ponašao se neobuzdano - ne znam. Kad je služio vojsku u Beogradu, bio je blizak sa svim zvezdašima. (TV novosti, 1990)

Ostao bez Mundijala Ivica Osim kaznio Bobana Fudbalski savez Jugoslavije posle nemilih scena u Zagrebu kaznio je Zvonimira Bobana sa devet meseci neigranja, mada je kazna umanjena kasnije na četiri meseca. Selektor fudbalske reprezentacije Ivica Osim odlučio je da igrača Dinama ne vodi na Svetsko prvenstvo u Italiji te godine. Kasnije je Zvonimir Boban bez problema nastavio da igra za Jugoslaviju. Posle će potpisati za Milan, i tamo će igrati s Dejanom Savićevićem, koji je u taj klub došao upravo iz Crvene zvezde.

Zagrebački dokumentarac Arkan bio u svlačionici Dokumentarni film iz Hrvatske "Nedjelja 13", koji se bavi pričom iz Maksimira, priličan deo posvetio je Željku Ražnatoviću Arkanu, koji se nalazio u zvaničnoj delegaciji FK Crvena zvezda. Prikazano je nekoliko kadrova u kojima se igrači povlače u tunel u pratnji Arkana, te kako Ražnatović razgovara s jednim policajcem, dok blizu njega nervozno puši Robert Prosinečki, a sve to u miru posmatraju Goran Jurić i Dragan Stojković Piksi.

Poruka reprezentaciji Zvižduci i tri nedelje kasnije Mesec dana kasnije, 3. juna 1990. godine, na Maksimiru je odigrana prijateljska utakmica između reprezentacija Jugoslavije i Holandije (0:2). Zagrepčani su došli u velikom broju na utakmicu, zviždali su himni "Hej Sloveni" okrenuti leđima, ali i fudbalerima i selektoru Ivici Osimu. Frank Rajkard bio je tada u čudu gledajući prizore na stadionu, pa je govorio da mu nije jasno kako Holandija u Zagrebu ima toliko navijača, aludirajući na crveno-belo-plavu trobojku. Za Jugoslaviju su na tom meču igrali: Tomislav Ivković, Zoran Vulić, Mirsad Baljić, Predrag Spasić, Faruk Hadžibegić, Davor Jozić, Safet Sušić, Robert Prosinečki, Srećko Katanec, Dejan Savićević, Dragan Stojković, Zlatko Vujović i Darko Pančev.

Hrvat u Zvezdi Jurić: Idem u Beograd, a ne pripadam tamo Zanimljivo, u redovima Dinama iz Zagreba tog 13. maja 1990. godine nije bilo nijednog srpskog igrača u startnih 11. Izuzetak je bio Muhamed Preljević, fudbaler rođen u Srbiji, u gradu Prijepolju. S druge strane, u prvoj postavi Crvene zvezde bila su dvojica Hrvata - Goran Jurić i Robert Prosinečki. Jurić je godinama kasnije dao zanimljivu izjavu: - Pamtiću taj dan ceo život, kao i svako ko je bio na stadionu. Osećao sam se čudno. Znao sam da pripadam tu, a bio sam na onoj strani. Ta spoznaja me uništavala. Imao sam osećaj kao da sam nigde. Posebno je grozan bio povratak u Beograd. Znate da sve odlazi dođavola, svesni ste da se vraćate tamo gde ne pripadate, tamo gde vas ne žele, ali svejedno se vraćate.