Ovaj događaj ostao je duboko urezan u sećanja brojnih generacija, a evo kako je izgledao iz ugla novinarke TV Pink Jovane Nerić:

"Rođena sam u porodici zvezdaša. Moja dva brata Jova i Aleksandar često pričaju o fudbalu, Zvezdi, a prica o Bariju, naročito u maju prepričava se evo punih 30 godina u nasoj kući. Ovo je sećanje jednog od njih…

Ponedeljak, 19 h, 27.05.1991...upravo ispraćam brata za Bari, na Kalemegdanu je parkirano na desetine autobusa i svi imaju istu destinaciju...italijanski grad biće poprište finala Kupa evropskih šampiona, utakmice nad svim utakmicama u fudbalu...

Da se malo vratimo, mesec i kusur dana u nazad, u onu nezaboravnu noć, 24. aprila 1991. kada smo izbacili nemačkog giganta u polufinalu i bukvalno od te noći nam je u glavama bio samo Bari, Bari, Bari...svaki dan, svaki sat, svaki minut. Pravi i iskreni zvezdaši su mislili samo o tom gradu i o tom danu, kada se rešava sudbina ili ćeš biti POBEDNIK ili ćeš stati u red mnogobrojnih gubitnika.Od te noći i nezaboravnog prolaska u finale, 29. maj je proglašen za SVETI DAN u bogatoj istoriji FK Crvena Zvezda! Najpre, treba reći da je ta kultna revanš utakmica polufinala bila toliko stresna, da je to prosto nemoguće opisati rečima...kako je tekla od samog početka, niko ni u snu nije mogao da pretpostavi u šta će se pretvoriti. Gazili smo Bajern igrački, vodili 1:0 golom Mihajlovića iz slobodnjaka, ređali šanse, promašivali iste, bili toliko superiorni ali, jedan trenutak pada koncentracije malo Dike i sve se pretvorilo u pravu neizvesnost.Šansa za nas, šansa za njih, šansa za nas, šansa za njih… tako sve do 87. minuta i one čuvene stative Volfarta, koja mi je uzela minimum 5 godina života!

Onda je usledio već, svima nam dobro poznat, autogol Augentalera...i "nebo se otvorilo, stadion je eksplodir'o...", toliko nam poznate reči Milojka Pantića.Moram samo da naglasim da je ta utakmica ušla u istoriju fudbala po jednom podatku, imala je najviše efektivnih minuta, 64, lopta skoro da nije izlazila u aut i korner.

Inače, brat je krenuo u ponedeljak uveče za Bari, preko "Maja tours", a ja u utorak ujutro preko "Putnika".Za ondašnjih 150 maraka, dobili smo kartu za finale i imali smo dva noćenja u Lido di Jesolu, pri polasku i po povratku iz Barija.Autobus je bio šarenolikog sastava, pola pravih navijača, pola kako ih mi zovemo simpatizera. Koliko se sećam, sa nekom ekipom iz Pančeva, krenula su i dva grobara. Atmosfera je bila u duhu tadašnje političke situacije u zemlji, kada god bi negde stali da protegnemo noge i osvežimo se, pri polasku bi vođa puta pitao “Da li smo svi tu?", autobus bi zagrmeo “SVI, SVI, SVI..."Još su ljudima, u svežem sećanju, bili događaji iz 9-martovskih demonstracija. Uglavnom su se prepričavali dogođaji iz Zvezdine burne istorije. Meni su se stalno preplitale utakmice po sezonama...Liverpool i Atletiko(M) iz 1973/74, Real i Ferencvaroš iz 1974/75, AEK iz 1976/77, Dinamo(B), Hihon, Arsenal, WBA, Herta i Borusija(M) iz nezaboravne 1978/79, kada smo igrali FINALE Kupa UEFA, Bajern(M) iz 1979/80 i čuvenih 3:0 posle 60 minuta, Inter iz 1980/81, Anderleht iz 1981/82, Barselona iz 1982/83 sa Maradonom i Šusterom, Verona iz 1983/84, Benfika iz 1984/85, Atletiko(M) iz 1985/86, Real(M) iz 1986/87 i legendarnih 4:2(3:0) u prvom meču, Milan iz 1988/89 sa Bastenom, Gulitom i Rajkardom, nam se izvukao u onoj prokletoj magli, Keln iz 1989/90, prođe ni kriv, ni dužan dalje...Sve su to klubovi koji su nas sprečavali da odemo što dalje u evropskim kupovima...za sve te godine, Zvezda je igrala 1 finale, 2 polufinala i 6 četvrtfinala, dakle, 9 evropskih proleća od 1971.-1991. godine...od Zvezde se, nekako, i očekivalo da vodi bitke na proleće, ali uvek je falilo ono "ali" za ostvarenje najvećeg sna svih zvezdaša.

Nismo ni trepnuli, a prošli smo celu italijansku jadransku obalu, usput smo se susretali sa Marsejovim navijačima, mirni neki ljudi. U glavi nam je bio samo stadion Sveti Nikola i vreme početka 20:45 h.Redom su se, u autobusu, smenjivale pesme zvezdinog severa i pesme Ravnogorskog pokreta "Na planini na Jelici", "Đurišiću, mlad majore", "Nad Kraljevom živa vatra seva"...U trenutku kada smo ugledali stadion, odjekivalo je “Marširala, marširala Kralja Petra garda”. Na tribinama smo bili oko 19 h, "milion" meni poznatih i dragih ljudi sam tu video, našao sam se bratom i totalno sam spreman čekao početak velikog okršaja.

Gornji deo južne tribine totalno me podsećao na neku žurku, gde su došli svi koje poznajem, stvarno sam imao takav osećaj. Što se tiče same utakmice, bio sam ubeđen da ćemo napasti Marsej iz svih oružja, da ćemo ih saterani u ćošak. Kako se bližio početak, bio sam sve nervozniji, kao da sam tek tada shvatio kakvu utakmicu igramo, kakav je ulog. Što bi rekao naš čuveni komentator Zvonko Mihajlovski..."Lepota iščekivanja događaja je uvek mnogo lepša od samog događaja!" Ta njegova rečenica me apsolutno obuzela.

Medjutim , petnaestak minuta pre početka utakmice, javio nam se naš idol Piksi, na šta smo mu uglas vratili “Piksi, Piksi, Piksi...", prosto neverovatna situacija, 5. Zvezdina zvezda će u finalu igrati protiv svoje Zvezde, protiv svojih zvezdaša. Nadali smo se da će što duže ostati na klupi.

Najzad je finale počelo. Prvih desetak minuta uobičajeno ispitivanje snaga, ali u narednim momentima sledi ŠOK, jer počinjemo da kapiramo da ćemo igrati neku vrstu elastičnog bunkera, poput one tri utakmice protiv Milana '88. Dakle, ništa od ofanzive, ništa od lepršavo igre, ništa od atraktivnih akcija, šansi, golova...valjda tako treba, tvrdo, takmičarski, pa šta dragi Bog da...kako je vreme odmicalo, bio sam sve ubeđeniji da nam oni neće dati gol još tri dana da igraju, jer ovi naši pozadi su bili puni samopozdanja...Dika, Ilija, Belodedić, Marović, Mihajlović, Šabanadžović, Jugović...kao britke sablje...NEPRELAZNI!!! Pančev se borio koliko je mogao, Binić je bio ni na nebu, ni na zemlji, Robi i Dejo su pokušavali nešto individualno i, malo po malo, prođe 90 minuta, još brže prolete i dva produžetka, i dođoše PENALI! Naš trenutak istine! A tu smo odigrali kao švajcarski sat, nismo slučajno na početku, u prvom kolu, izbacili ciriške skakavce i sajdžije. Robi 1:0, Dika brani šut Amorosa, Bina 2:0, Belodedić 3:1, Miha 4:2 i konačno “Darko Pančev i Planeta, Darko Pančev...Crvena Zvezda je PRVAK EVROPE, Crvena Zvezda je POBEDNIK KUPA EVROPSKIH ŠAMPIONA... NAJVEĆI USPEH U ISTORIJI JUGOSLOVENSKOG FUDBALA..." Sa uvođenjem mobilnih telefona, godinama mi ovako zvoni telefon, kada me zove brat Aleksandar!!! Posle tog gola Pančeva za konačnih 5:3, nastalo je neopisivo slavlje, koje se ne može uporediti ni sa čim na svetu... VERUJTE MI!!!

Nismo mi bili, tog trenutka, ni svesni koliko je to veliki uspeh bio osvojiti KUP ŠAMPIONA EVROPE!!! Od zemalja istočne Evrope, samo rumunska Steaua i beogradska Crvena Zvezda!!! Vraćajući se kući, proveli smo ceo četvrtak u Lido di Jesolu, uživali u uspehu, kupali se i sunčali. Nažalost, zbog štrajka italijanskih novinarskih radnika, nismo bili u prilici da vidimo naslove u njihovim novinama o velikoj pobedi Crvene Zvezde. PRAVA ŠTETA!!! Zato su na njihovom tlu nastali stihovi dobro poznate navijačke pesme..."Forza Stella Rosa, campion Del Mondo, Forza Stella Rosa...Stella Rosa leee, ooo..."

Iz ove perspektive, 30 godina je mnogo dug period ali, svake godine kada se igra finale, moraju da se pomenu POBEDNICI, a među njima je i naša Crvena Zvezda, urezana na Pehar...slučajno ili ne, ove godine se finale igra baš 29. maja, na Zvezdin SVETI DAN..."

Autor: Jovana Nerić