– Na kraju sam tunela. Vidim sunčeve zrake, rekao je Siniša Mihajlović na početku govora i dobio ogromne ovacije.

- Ja ne očajavam, već se suočim sa stvarnošću. Hvala na pomoći svima, ovo je pobeda svih ljudi koji su me podržavali. Bilo je teško na početku prva tri dana, kada sam bio sam, ali kada vidite sve ljude koji vam žele dobro, to vam donese snagu.

Mihajlović nikada ne zaboravi da pomene suprugu Arijanu, koja mu je mnogo pomogla u borbi sa leukemijom.

– Moja žena je jedina osoba na svetu koja je hrabrija od mene. U ovim trenucima porodica je najvažnija, a ja sam imao najveću porodicu na svetu, navijače i sve ljude koji su mi želeli dobro.

Urednici Gazete pitali su Mihajlovića da izdvoji trenutke koji su mu obeležili karijeru. Setio ih se nekoliko.

- Prvo, pamtim kad mi je otac kupio kožnu loptu na buvljoj pijaci. Premazivao sam je masti kako bi duže trajala. Sećam se i prvih kopački, pre toga sam koristio one za ragbi. Zatim, osvajanje Kupa šampiona sa Crvenom zvezdom je obeležilo celu istoriju slovenskog fudbala. Naposletku, srećan sam što sam imao priliku da, najpre na terenu, sarađujem sa Robertom Mančinijem, namestim mu veliki broj golova, zatim i da me uvede u trenerski posao. Jedna od najvećih satisfakcija u karijeri mi je što sam bio selektor reprezentacije Srbije“.

Posebno iznenađenje za Sinišu bilo je što su mu se tokom dodeljivanja nagrade ohrabruućim i emotivnim porukama obratili majka Viktorija i brat Dražen.

- Najviše žalim što nisam imao priliku da oca zagrlim posledinji put. Bolovao je od raka i preminuo. Sad, kad pijem „grapu“, cugnem jednu za njega, jednu za sebe. Najvažnija stvar u životu je da nikad ne izgubiš želju za borbom. Pre četiri meseca nisam mogao da zamisli da ću sedeti ovde. Sad sam tu, idemo korak po korak, dan za danom“,najavio je nastavak borbe Siniša Mihajlović.