Stevan Sremac, omiljeni srpski pisac, umro je 25. avgusta 1906., pre 120 godina.
Sremac je rođen u Senti, na severoistoku Bačke, novembra 1855. godine. Otac Avram bio je krojač, najverovatnije doseljenik u Sentu odnekud sa prostora Srema. Majka Katarina bila je izdanak ugledne trgovačke porodice Đorđević iz Sente. Stevan je imao dva mlađa brata, Jovana i Andreja.
Pošto su rano ostali bez majke, a koju godinu potom i bez oca, decu su preuzeli majčini roditelji Filip i Ana. Filip Đorđević osim kao uspešan trgovac bio je znan i po patriotskim aktivnostima, bio je član Matice srpke, kao i varoškog magistrata Sente. Imao je devet kćeri i sina Jovana.
Kada su ostali i bez dede, o trojici braće nadalje se starao ujak Jovan Đorđević, koji se 1868. nastanio u Beogradu, zajedno sa sestrom Martom. Najstariji među njima postaće poznati književnik, drugi se odselio u Ameriku, dok je treći, koji ih je sve nadživeo, u Beogradu radio kao zanatlija, limar.
Đorđević je u Beograd dospeo iz Novog Sada, zalaganjem knjaza Mihaila Obrenovića, koji ga je pozvao opredeljen da utemlji stalnu, nacionalnu, teatarsku kuću u prestonici Kneževine Srbije.
Jovan Đorđević je prethodno bio utemeljitelj Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, što ga je preporučilo. Iako nesrećni knjaz Mihailo nije dočekao dovršetak gradnje zdanja Nacionalnog teatra, obećanje je ispunio.
Sremac u Beogradu pohađa gimnaziju, a potom i studije na Istorijsko filološkom odseku Velike škole, tada najviše obrazovne institucije Kneževine Srbije, preteči potonjeg Univerziteta u Beogradu.
Izbor studija bio je uglavnom logičan. Sremac, koji će decenije provesti kao gimnazijski profesor, istoriju je predavao kao svojevrsni patriotsko romantičarski kurs, o čemu svedoče i njegova potonja dela "Iz knjiga starostavnih".
Nešto sasvim drugo bila su Sremčeva humoristička dela, koja su ga učinila popularnim i omiljenim, kao "Ivkova slava", "Pop Ćira i pop Spira", "Zona Zamfirova", pa i "Vukadin" ili "Limunacija u selu".
Bio je dobrovoljac u Srpsko turskim ratovima 1876/1878. uprkos činjenici da ga je ujak, i staratelj, odgovarao od romantičnog avanturizma.
Đorđević, ugledni upravitelj Narodnog pozorišta, pisac, profesor, između ostalog i Aleksandra Obrenovića, potonjeg kralja, znamenit je kao autor teksta srpske himne "Bože pravde".
Sremac se međutim na ujakov ugled nije oslanjao ni prilikom drugih životnih izbora, stoga je radni vek uglavnom proveo kao gimnazijski nastavnik u unutrašnjosti, u Nišu i Pirotu, a mnogo kasnije u Beogradu.
Književnom radu posvetio se u zrelim godinama i tada prvo poetizovanim slikama srpske prošlosti, u Bosanskoj vili 1888. Poznatim ga je učinila "Ivkova slava" publikovana 1895. koja će biti dramatizovana 1901. Taj uspeh ga je, po svemu sudeći, opredelio da se posveti književnom radu.
"Limunacija na selu" pojaviće se 1896. Sledili su "Pop Ćira i pop Spira", "Vukadin", "Zona Zamfirova". U međuvremenu objavio je pripovetke "Božića pečenica", "Čiča Jordan", "Bal u Elemiru", "Kir Geras", i druge.
"Iz knjiga starostavnih" pojaviće se u šest svezaka u Novom Sadu 1903/1909. Bile su to romantizovane slike važnih ličnosti srpske prošlosti, od velikog župana Časlava, preko Rastka, potonjeg Svetog Save, kralja Dragutina ili cara Dušana do Miloša Obilića.
Na prelazu vekova, poslednjih godina 19. i prvih 20. veka Sremac je bio najpopularniji srpski pisac. Sličnu naklonost čitalačke publike imao je i u međuratnom periodu.
Politički, odnosno stranački, važio je za pristalicu ondašnje Liberalne stranke, najverovatnije pre svega kao izraz uvažavanja ujaka odnosno njegove specifične pozicije u vrhovima onovremene Kraljevine Srbije.
U suštini, međutim, bio je bitno tradicionalniji, ali ne na patrijarhalan način karakterističan za naš dinarski element. Tome se zapravo podsmevao, ne skrivajući odbojnost, kao u "Vukadinu".
Sremca i njegov vrednosni model oblikovala je tradicionalna srpska Vojvodina, sredina u kojoj su do Crkve i crkvenosti najviše držali najistaknutiji pripadnici zajednice, i poslovni ljudi i intelektualci. Otuda mu je skorojevićko trčanje za novotarijama izgledalo ne samo kao glupost nego verovatno i kao vid primitivizma. Nije to bilo nikakvo odbacivanje zapadnog ili evropskog kako su pisali pojedini tumači njegovog dela, naprotiv, Sremac se užasavao upravo onog što je tradicionalnu Evropu rušilo.
Njegova "Limunacija na selu" vrhunski je prikaz skorojevićke nakaznosti naših novokomponovanih levičara. Već tada, kada su izdanci nihilističke patologije puštali prve izdanke u Srbiji, Sremac je jasno video i najavljivao, upozoravao, na ono što će takvi duhovi doneti kada ojačaju i ovladaju.
Ta gorka duhovitost nije međutim lepo primljena poput drugih njegovih humorističkih dela. Ukazivao je na jedan vid mentaliteta koji može biti duboko razoran. U ono vreme bili su to najviše rani radikali, delom kao izdanci učenja Svetozara Markovića, u jednoj površnoj formi.
Mentalitet je bio tema i njegovih znamenitih opisa starog Niša. Tu međutim iz njega izbija vedrina i optimizam, a ljudske slabosti su ga podstakle da se "pera lati".
Iako upamćen po retkoj duhovitosti odnosno delima koja spadaju u vrh srpske humorističke književnosti, po svedočenju bliskih, Sremac nije bio poznat po duhovitosti za stolom, u društvu, ni među bliskima ni u kafani. Naprotiv, bio je to uglavnom povučen, zakopčan, pa i nepristupačan čovek. Posmatrao je i osluškivao, tiho i neupadljivo i njegova jedinstvena dela bila su plod usamljenosti, ne samo fizičke.
Jedan važan srpski mislilac, filozof Vladimir Vujić, poredio ga je sa svojim profesorom Božom Kneževićem, prerano preminulim velikanom srpske filosofske misli. Obojica su bili uglavnom provincijski gimnazijski nastavnici kojima to nije smetalo da za sobom ostave izuzetna dela. Obojica gotovo nezaintersovani za materijalno, za sticanje. Nisu putovali, negovali međunarodne veze, niti se borili za pozicije. Posvećenici knjige, držali su do stvaralaštva, ma kakve bile reakcije na njihov rad.
Sremac je osim po Vojvodini i unutrašnjosti Srbije, putovao jedino do Mostara i Dubrovnika. Poput ujaka Jovana nikada se nije ženio, i po svedočenju bliskog rođaka Aleksandra Deroka, kada bi se zapodenula takva tema reagovao je sramežljivo.
Lično, bio je čovek toplog srca koji je pomagao kada god je mogao, pritom diskretno, da se ne zna. Njegovi učenici opisivali su ga takođe kao valjanog i dobronamernog profesora.
Sunarodnici ga se danas sećaju gotovo isključivo kao humorističkog pisca. Ekranizacije njegovih dela najgledanija su filmska ostvarenja u Srba.
Stevan Sremac bio je međutim mnogo više od toga.
Ovaj svet napustio je u Soko Banji 12/25 avgusta 1906. Nesrećnim slučajem dobio je sepsu koja je bila fatalna. Izabran prethodno u Srpsku kraljevsku akademiju, nije stigao ni da održi pristupno obraćanje.
Ima nečeg u oceni njegovog kritičara, filozofa Vladimira Vujića, da je svaki pravi humor tragikomičan.
Autor: Marija Radić
