- Gledajući klince koji odrastaju uz festival igre, verujem u budućnost naše scene, upravo su najmlađi talenti bili moj motiv pokretanja škole, kao što je i publika razlog konstantne borbe za opstanak festivala - ističe Aja Jung, osnivač i direktor Beogradskog festivala igre i Nacionalne fondacije za igru.

Beogradski festival igre svake godine ugosti najznačajnije svetke trupe umetničke igre, poziva srpske umetnike koji su u inostranstvu izgradili zavidne karijere, dok u Baletskoj školi Nacionalne fondacije za igru master klasove drže priznati pedagozi iz čitavog sveta.

Nedavno su se učenici Baletske škole Nacionalne fondacije za igru vratili sa takmičenja u Atini sa šest medalja i brojnim pozivima za nastavak usavršavanja u inostranstvu, jer, kako Jung ističe, nemaju budućnost u Srbiji.

- Suočavamo se sa lošim sistemom zapošljavanja, odsustvom dobrog repertoara i učestalosti nastupanja, sa nepoznavnjem oblasti profesionalne tranzicije i roditelji nisu uvek spremni da podrže svoju decu pri izboru profesije koja ne nudi ni osnovni minimum sigurnosti i garancija. Talenti takođe nemaju podršku, jer smo postali društvo koje ne želi da istakne i nagradi uspešne. Nama je prosek mera. Sve što iskače, sečemo u korenu - rekla je Jung.

Ona smatra da treba uvesti kontrolu ko predaje balet, kako i gde to čini.

- U garažama i zagušljivim sportskim salama posluje na desetine samozvanih studija, škola i školica. Ministarstvo prosvete spava, jer ne poznaje oblast umetničke igre. Balet je profesija, a ne zabava. Čak i kada je u svrhu rekreacije, mora se raditi kvalitetno i odgovorno, ali ako u državnim školama i njihovim podružnicama predaju nekompetentni i priučeni, onda zamislite šta se dešava u sivoj zoni - upozorava Jung.

O domaćoj sceni umetničke igre, kaže, ne razmišlja, ali veruje u njenu budućnost gledajući klince koji odrastaju uz Beogradski festival igre.

Ona je podsetila da je prilikom nedavnog gostovanja u Beogradu, slavni koreograf Dimitris Papajoanu rekao da je jedna predstava Pine Bauš odredila njegov život.

- Dok ne postoji ta vrsta otvorenosti, hrabrosti i inteligencije da upijete informacije, osluškujete tokove i trendove, kradete zanat ili učite od drugih, da se okrenete oko sebe i odmerite sa drugima, ne postoji ni šansa da se promenite i napredujete. U Beograd su i na Bitef dolazile razne nezavisne trupe, pa mi još uvek nemamo ni jednu hrabru nezavisnu trupu koja bi se kvalitetom nametnula da gostuje u Avinjonu ili Edinburgu - primetila je Jung.

Ona skreće pažnju i da naši umetnici ne dolaze da pogledaju baletske igrače i koreografe koji dolaze na Beogradski festival igre.

- Moramo promeniti sebe. Ne poredim ja Beograd sa Njujorkom, iako se trudim da dovedem pred našu publiku sve ono što zaokupi pažnju probirljivih Njujorčana. Međutim, žao mi je kada vidim kako mnogo manji gradovi u regionu imaju referentne nacionalne i nezavisne trupe, kako planiraju i grabe unapred, kako se nameću, uzimaju novac od evropskih fondova, kako putuju… U Beogradu imate sjajne igrače, koji nikada nisu dobili šansu, nisu dovoljno igrali, radili sa važnim koreografima, nisu bili viđeni, predstavljeni, a vreme je iscurelo - rekla je Jung.

Smatra pak da je rad najvažniji.

- Ako nekim orkestrom diriguje Zubin Mehta, to znači da imate orkestar. Ako u neki muzej prihvati da dođe Marina Abramović, to znači da imate muzej. Ako na festival igre dolaze Mihail Barišnjikov ili Jirži Kilijan, onda imate i festival igre. Da li postoji recept? Sigurno da postoji. U mom slučaju, najvažniji sastojak tog recepta je rad - istakla je Jung.

Svesna da se od prošlosti, bez obzira koliko je slavna, ne živi, da se bez umetničke kompeticije, želje, hrabrosti i energije nigde ne stiže i da se u svetu umetnosti i festivala sve konstatno menja, dalji razvoj Beogradskog festivala igre, planira, kako ističe, uvek u neočekivanom pravcu i za sledeći godinu najavljuje dolazak Ohada Naharina, jednog od najvažnijih savremenih koreografa.

- Da se moj festival igre dogodio u nekom drugom gradu, možda bi bilo lakše. Kod kuće je uvek najteže, naročito u Srbiji gde se uspeh ne prašta. Ali naš festival je postao brend, tema i podsticaj pođednako za one najbrojnije koji ga isčekuju, vole ili poštuju, one manje brojne koji bi želeli da imaju sličnu manifestaciju, sve do male grupe dežurnih kibicera koji bi sve učinili da on nestane. Ovi treći su mi posebno dragi i inspirativni - rekla je Jung.