Tuarezi su berberski narod sa tradicionalno nomadskim stočarskim načinom života. Oni su glavni stanovnici ogromne pustinje Sahare. Većina Tuarega živi u saharskim delovima Nigera, Malija i Alžira. Budući da su nomadski narodi, oni se stalno kreću preko nacionalnih granica, a male grupe Tuarega takođe žive u jugoistočnom Alžiru, jugozapadnoj Libiji, severnoj Burkini Faso i maloj zajednici u severnoj Nigeriji.
Tuarezi su nazvani "plavim ljudima" zbog odeće u boji indigo boje koju tradicionalno nose. Polunomadski muslimanski narod, veruje se da su potomci Berbera u Severnoj Africi. Tuarezi su bili jedna od etničkih grupa koje su bile istorijski uticajne u širenju islama i njegovog nasleđa u severnoj Africi i susednom regionu Sahela.
Društvo Tuarega tradicionalno je karakterisalo članstvo u klanu, društveni status i hijerarhiju kasti unutar svake političke konfederacije. Oni su kontrolisali nekoliko transsaharskih trgovačkih puteva i bili su važna strana u sukobima u saharskom regionu tokom kolonijalne i postkolonijalne ere.
Za razliku od većine drugih muslimanskih kulturnih grupa, muškarci nose velove, ali žene ne, ako ne za neke proslave. Muška maska za lice potiče iz verovanja da se takvim delovanjem oteraju zli duhovi. Možda je instrumentalno povezano i sa potrebom za zaštitom od oštrog pustinjskog peska.
To je čvrsto uspostavljena tradicija, kao i nošenje amajlija sa svetim predmetima i, odnedavno, stihovi iz Kur'ana. Uzimanje vela povezuje se sa obredom prelaska u muškost, muškarci počinju da nose veo kada dostignu zrelost. Veo obično prikriva njihovo lice, isključujući oči i vrh nosa.
Seksualne slobode u ovom narodu su velike - muškarac može da uđe u ženinu kuću, ali na sporedni ulaz. Provodi noć sa ženom, dok se ostatak porodice pravi da to ne primećuje. Žena može da bira koliko će partnera primiti u kuću i kada će ih primiti. Ključno je da sve bude izvedeno diskretno i sa najvećim poštovanjem, objašnjava fotografkinja koja je sa ovim narodom provela mnogo vremena. Zbog ovih sloboda se žene ovog naroda udaju kasnije u odnosu na ostatak muslimanskog sveta - negde oko 20. godine.
Muškarci žene zavode pesmama koje pišu za njih, to je ključni sastojak udvaranja i prosidbe. Žene su mahom pismene, pa često i one sastavljaju pesme.
Udaja ženama ne predstavlja oduzimanje slobode. Kuća, kao i sve životinje u njoj, pripadaju ženi. To je najveće bogatstvo na ovim prostorima.
"Životinje su život. Pijemo njihovo mleko, jedemo njihovo meso, oblačimo njihovu kožu, trampimo ih za ono što treba. Ako nema životinja, nema ni kuće," objasnili su Tuarezi fotografkinji.
Mnogo je razvoda u ovom narodu. Ako do toga dođe - ženi ostaju kuća i životinje. A obično su žene te koje pokreću razvod. Nakon razvoda, muškarac se najčešće vraća u kuću svojih roditelja samo sa kamilom.
Razvod nije tragedija u ovom narodu. Naprotiv, obično se tada napravi velika zabava kako bi narod znao da je žena ponovo slobodna za udaju.
Tuareški jezik, ogranak berberskih jezika, ima oko 1,2 miliona govornika. Oni su zasnovani na klanu i uglavnom su matrilinearni. Tuarezi su muslimani, ali pomešani sa mnogim njihovim već postojećim verovanjima, uključujući matrilinealnost. Tuareške žene uživaju visok status u svom društvu, u poređenju sa svojim arapskim kolegama i drugim berberskim plemenima.
Kada su afričke zemlje postigle široku nezavisnost 1960. godina, tradicionalna teritorija Tuarega bila je podeljena između niza modernih država: Niger, Mali, Alžir, Libija i Burkina Faso. Konkurencija za resurse u Sahelu je od tada dovela do sukoba između Tuarega i susednih afričkih grupa, posebno nakon političkih poremećaja nakon francuske kolonizacije i nezavisnosti.
Postojala su stroga ograničenja za nomadizaciju zbog visokog rasta stanovništva. Dezertifikacija je pogoršana ljudskim aktivnostima, eksploatacijom resursa i povećanim potrebama gradova u rastu. Neki Tuarezi stoga eksperimentišu sa poljoprivredom, a neki su bili primorani da napuste stočarstvo i traže posao u gradovima.
Autor: Dalibor Stankov
