Prošlo je 60 godina od trenutka kada je Rendi Gardner oborio Ginisov rekord u dužini budnih sati koje je jedan čovek uspeo da izdrži bez spavanja.
Rekord je pao, ali su posledice po mladića koji je tada bio tinejdžer postajale sve vidljivije kako je vreme odmicalo. Ovo je priča o rekordu toliko opasnom da je izbačen iz daljeg razmatranja za Ginisovu knjigu zbog potencijalno ozbiljnih posledica po one koji probaju da ga obore.
U decembru 1963. godine porodica Gardner preselila se u San Dijego, u Kaliforniji. Najstariji sin, sedamnaestogodišnji Rendi Gardner, bio je samoproglašeni „štreber“ zaluđen naukom. Njegova porodica se selila svake dve godine, a u svakom gradu u kom su živeli, Gardner se trudio da se nađe na Sajmu nauke.
Bio je odlučan u nameri da napravi nešto posebno na desetogodišnjem sajmu nauke u San Dijegu. Kada je istraživao potencijalne teme, Gardner je čuo za radio di-džeja u Honoluluu, na Havajima, koji je izbegavao spavanje 260 sati. Tako su Gardner i njegova dva prijatelja, Brus Makalister i Džo Marsijano, odlučili da obore ovaj rekord.
Ovaj trio odlučio je da baca novčić uz prosto pravilo – ko izgubi, neće spavati dok rekord ne bude oboren, a ostala dvojica će se postarati da ga po svaku cenu održe budnim. Rendi je izgubio i tako je počela višednevna agonija koja je bila ispresecana upitnikom kojim bi njegova dva drugara ispitivala njegovo mentalno stanje.
Šta se dešava kada čovek ne spava
Eksperiment je počeo 28. decembra 1963. godine. Prva dva dana Gardner se nije preterano žalio, samo se držao podalje od kreveta. Trećeg dana manjak sna počeo je da uzima bolan, opasan danak.
Momak je počeo da dobija mučninu, dobio je rupe u pamćenju i imao je problem da se priseti određenih reči i pojmova.
Kako su sati odmicali bilo je sve teže držati ga budnim. Prijatelji su se vozili ulicom i pojačali muziku u vozilu na maksimum, terali su ga da igra košarku, neprekidno su mu postavljali pitanja. Postajao je razdražljiv i po sopstvenom priznanju uopšte nije bilo prijatno biti u njegovoj okolini.
U intervjuu za Nacionalni javni radio 2017. godine, Gardner je rekao: „Bilo mi je stvarno mučno i jednom kada je krenula, mučnina je trajala skoro do kraja eksperimenta. Samo je nastavilo da ide nizbrdo. Mislim, bilo je ludo kada nisam mogao da zapamtim ništa. Bilo je to skoro kao rana Alchajmerova bolest zbog nedostatka sna“, prisetio se rekorder.
Eksperiment je došao i do lokalnih novinara, što je, po Gardnerovom mišljenju, bilo dobro za proces „jer me je to držalo budnim“, rekao je. „Znate, vi radite sa ovim ljudima i njihovim kamerama i odgovarate na njihova pitanja.“
Medijska pažnja bila je ključna za dalji tok eksperimenta, mahom jer je privukla pažnju naučne zajednice. Vest je stigla do Stanforda u Kaliforniji, gde je mladi istraživač sna po imenu Vilijam C. Dement bio toliko zaintrigiran da je otišao u San Dijego da upozna Gardnera.
Trenutak kada je počeo da puca
Zajedno sa lekarom američke mornarice kapetanom korvete Džon. Dž. Rosom, Dement je pomogao da se prati Gardnerovo zdravstveno stanje tokom eksperimenta. Dement je takođe pomogao Gardneru da ostane budan tako što je igrao košarku ili flipere sa njim.
Kada su ga pitali o njegovom procentu pobeda u fliperu, Gardner je rekao: „Bio sam dobar. Mislim da sam ga skoro sve vreme pobeđivao“.
Svanuo je i jedanaesti dan bez sna. Gardner je zvanično bio budan 264 sata. Oborio je Ginisov rekord i novinari su ga opkolili.
"Uporno su me ispitivali i ja sam bio jako neprijatan. Počeo sam da se brecam na reportere. Bio sam derište", prisetio se u jednom od kasnijih intervjua Gardner.
Nakon slikanja poslat je u obližnju vojnu bolnicu. Doktori su ga priključili na elektrode i merili mu moždane talase. Fizički momku ništa nije falilo. Psihički - nije bio najbolje.
Kada je konačno zaspao spavao je punih 14 sati. Kada se probudio kaže da je bio "grogi", ali ništa izvan očekivanog. Posledice su došle kasnije. Utvrđeno je da je Gardner imao momente "mikrosna", trenutaka koji su jedva primetni u kojima osoba na kratko tone u san iako deluje budno. Mikrosan se meri u sekundama i očajnički je pokušaj organizma da se odmori.
Posledice
Gardner je naizgled uspeo. Postao je slavan, oborio je svetski rekord i osvojio prvo mesto na sajmu nauke u San Dijegu. Posledice po Gardnera stigle su godinama kasnije, ali se ispostavilo da je samog sebe podvrgao jako opasnoj praksi.
"Razvio sam nesanicu. Pre oko deset godina sam prestao da spavam. Samo nisam mogao da zaspim. Ležao bih u krevetu i po šest sati, prevrtao se ali uzalud. Zaspao bih na možda petnaest minuta i budio se pa sve ispočetka. Potpuno sam prolupao", rekao je Gardner 2017. godine u intervjuu za En Pi Ar.
Rekao je da se oseća kao da je karmička osveta za to što se kao mladić igrao sa snom. Nije bio jedini, poslednji Ginisov rekord za najviše vremena bez sna oborio je Robert MekDonald 1986. godine, čovek koji je izdržao bez sna skoro 19 dana. Na kraju je ovaj rekord izbačen iz daljeg razmatranja iz straha da bi ljudi u nastojanju da ga obore mogli ozbiljno da ugroze svoje zdravlje.
Ova neobična i opasna trka nehotice je inspirisala i dalja naučna istraživanja o nedostatku sna, a proučavanje sna je danas čitavo naučno polje. I potpuno je jasno - cena koju gubitak sna nosi je cena koju niko ne treba da bude spreman da plati.
