Iako je to danas vladajuća teorija, dug je i brdovit bio put do prihvatanja tektonike ploča, koja opisuje kako veliki delovi Zemljine kore klize, udaraju se, podižu i tonu sporo preko njenog omotača.
Ali, čak i sada, više od pola veka nakon što je dobila naučnu kvačicu odobravanja, ovoj teoriji potrebno je nešto podešavanja. Nova studija vezana za četiri visoravni u zapadnom delu Pacifičkog okeana, sugeriše da ove ekspanzivne oblasti nisu krute ploče, već slabe tačke koje trgaju udaljene sile na ivici ploče.
- Teorija nije urezana u kamenu, i dalje otkrivamo nove stvari… - rekao je geofizičar Univerziteta Toronto Rasel Pisklivec, koautor studije, preneo je “Sajens alert”.
- Znamo da da se geološke deformacije poput raseda dešavaju na unutrašnjosti kontinentalne ploče, daleko od granica ploča. Ali, nismo znali da se ista stvar dešava sa okeanskim pločama – dodao je prvi autor studije Erkan Gun, naučnik Univerziteta Toronto.
Decenijama su naučnici prepravljali svoje razumevanje morskog dna i nova studija je samo nastavak ovih napora da se mapira neravna topografija okeana. Pedesetih godina prošlog veka je pionirski rad Mari Tarp - mapiranje velikih delova morskog dna uz pomoć podataka sa sonara ratnih brodova, pokazao da okeanski baseni uopšte nisu ravne površine kako su naučnici smatrali.
Umesto toga, morsko dno je ispunjeno zjapećim rovovima i masivnim planinama, od kojih nijedna nije veća od Srednjoatlantskog grebena koji je Tarp otkrila, a sada je priznat kao najduži planinski lanac na planeti koji preseca Atlantski okean na dva dela.
Takvi planinski lanci nastaju kad se sudare dve tektonske ploče a Zemljina kora savije pod teretom, ili se jedna ploča sklizne ispod druge, gurajući onu iznad na gore. Pod vodom, međutim, podvodne planine se obično formiraju kad se dve ploče odvoje na takozvanoj divergentnoj granici a magma izlazi.
Ali, daleko od ovih granica ploča, u centru okeanskih ploča, naučnici su mislili da su veliki delovi Zemljine kore ostali prilično kruti dok su plutali na vrhu omotača i da se nisu deformisali kao ivice ploče.
Kako bi testirali ovako razmišljanje, Gun, Pisklivec i njihove kolege sakupile su postojeće podatke o dve okeanske ploče koje leže između Japana i Havaja – usponi Šacki i Hes, visoravan Ontong Java severno od Solomonskih ostrva i visoravan Manihiki severoistočno od Fidžija i Tonge.
S obzirom na izazove u istraživanjima morskog dna, njihova studija je bila ograničena na ove četiri visoravni u zapadnom Pacifiku za koje postoje dostupni podaci. Okeanske visoravni se nalaze stotinama do hiljadama kilometara od najbliže granice ploče.
Ipak, Gun i njegov tim su otkrili da visoravni dele deformacione i magmatske karakteristike koje sugerišu da ih trgaju vučne sile na ivici Pacifičke ploče, gde se ploče potiskuju ispod onih susednih.
Pukotine, ili linije raseda koje su identifikovali istraživači, pretenduju da idu paralelno sa najbližim rovom. Tim je takođe napravio model dinamike tektonskih ploča za četiri hipotetičke visoravni locirane između 750-1.500 km od najbliže zone subdukcije, kako bi bolje razumeli mehanizme koji dovode do ove udaljene deformacije.
Bez obzira na njihovu udaljenost od ivice ploče, ove hipotetičke visoravni su se istanjile još više na strani najbližoj rovu.
- Smatralo se da ove podvodne visoravni treba da budu jače, pošto su deblje. Ali, naši modeli i seizmički podaci pokazuju da je zapravo suprotno – visoravni su slabije – rekao je Gun.
Iako su analizirali samo četiri pacifičke visoravni, istraživači se nadaju da će njihova otkrića podstaći dalja istraživanja radi mapiranja morskog dna.
- Slanje istraživačkih plovila da prikupe podatke je veliki napor. Nadamo se da će naš rad skrenuti pažnju na te visoravni i da će se prikupiti još više podataka – rekao je Gun.
Studija je objavljena u žurnalu “Geofizička istraživačka pisma”.
