Mnogi ne znaju šta treba raditi 40 dana nakon smrti bliske osobe, pa prave velike greške.
Iako naučna istraživanja ukazuju da proces normalnog tugovanja traje oko 40 dana, jer u tom periodu osoba ima stalne nalete sećanja na izgubljenu osobu i priseća se proživljenih trenutaka sa tom osobom, što je praćeno osećanjem tuge, žalosti, plačem i osećanjem telesne malaksalosti, simptomatično je što se baš ovaj broj javlja u brojnim pravoslavnim običajima, pa čak i kad se oni odnose na recepture spravljanja prirodnih lekova, prema kojima ono traje baš 40 dana.
Kod Starih Slovena taj "granični broj" bio je 40, pa se pokojniku daje pomen posle 40 dana, a deci do 40 dana se ne ide u goste.
Rusi i dan danas imaju broj 40 kao granični, poput naših, odnosno latinskih 100. Dok se u Srbiji kaže – stoput sam ti rekao, pre sto godina, sto puta sam išao, dotle Rusi koriste iste izraze, samo sa 40.
Prema Bibliji, potop je nastao nakon što je kiša padala 40 dana i 40 noći. Nakon krštenja na reci Jordan, Isus se povukao u osamu u pustinju gde je proveo 40 dana.
Mojsije je postio 40 dana pre nego što je išao po ploče s deset božjih zapovesti. Prorok Ilija putovao je 40 dana po pustinji.
Isto tako, četrdesetog dana od vaskrsenja Hristos se vazneo na nebo, tako da po hrišćanskom verovanju i duša pokojnika, četrdeseti dan od smrti, odlazi na nebo. Petrovski post traje oko 40 dana, Božićni tačno 40 dana.
Postoje razne pretpostavke o periodu od četrdeset dana i godina, ali zajedničko za ove periode je činjenica da su svi bili periodi priprema: broj 40 simbolički označava pripremini period, koji je dolazio pre bilo kog važnog događaja.
U hrišćanstvu broj 40 je simbol iskušenja i usavršavanja, vreme čekanja i priprema, kao što se može primetiti u Bibliji.
Foto: Pixabay.com
I u judaizmu, i u islamu, 40 dana je period pročišćavanja. U savremenom društvu proces pročišćavanja se naziva karantina (quarantine) koji je prvobitno trajao 40 dana kako mu i samo ime kaže.
Običaji nakon nečije smrti
U znak žalosti za pokojnikom, bližnji od trenutka smrti počinje da nosi crno odelo. Žene crnu maramu, a muškarci crnu košulju ili flor. Crnina se nosi godinu dana i za to vreme rodbina ne učestvuje u veseljima, ne igra i ne peva. Međutim, danas se dopušta da se crnina obavezno nosi do 40 dana, a po želji pola godine ili godina.
Slava se ipak slavi
Ovde treba naglasiti da se, bez obzira, kada se desio smrtni slučaj u porodici, obavezno slavi krsna slava, na isti način kao i uvek. Kaže se, čak, da je potrebnije slavu slaviti pod tim okolnostima, jer se u molitvama za slavu molimo za pokoj duša naših umrlih srodnika.
Najbolje je posavetovati se sa sveštenikom
Ne treba u godini dana posle smrti pokojnika praviti veselje u kući, svadbe, žurke, igranke… U svim ovim slučajevima i o svemu što je vezano za običaje o sahranama, dobro je posavetovati se sa sveštenikom, jer su običaji različiti u raznim krajevima, pa je ovde nemoguće ukazati na to da li je neki običaj dobar ili nije.
U Starom zavetu su znakovi žaljenja za upokojenim bili mnogo izraženiji, pa i kod muškaraca: posipanje po glavi pepelom, razdiranje svoje odeće, pokrivanje glave i hodanje bosi, brijanje glave i brade… U Novom zavetu žalost za upokojenim zamenjuje se radošću susreta i prebivanja upokojenih u blizini Božjoj i verom u vaskrsenje tela i život večni.
Foto: Pixabay.com
Nošenje crnine prema običajima sa sela
Za prave hrišćane nema mesta žalosti pri upokojenju bliskih srodnika i prijatelja, jer su svesni da je fizička smrt samo privremeni rastanak od upokojenih, da će se sretati i po upokojenju, a svi će svu biti zajedno kada vaskrsnu. Ipak, nošenje crnine kod žena i crnog flora kod muškaraca je ne samo izraz njihove žalosti za pokojnikom, već pre svega znak ostalim ljudima, sa kojima ožalošćeni dolaze u dodir, da se okolina prema njima ponaša pažljivije, da ne vređa njihovu žalost.
Crnina se, prema narodnim običajima, a ne crkvenim pravilima, obično nosi do četrdesetodnevnog parastosa, a za najbližim srodnicima (roditelji, brat, sestra, suprug) i godinu dana.
Majke na selu su često nosile crninu za decom i mužem doživotno. U gradovima se taj običaj gotovo izgubio, s obzirom na to da i žene rade u raznim ustanovama, gde se crnina ne može nositi ili nije rado viđena.
Ni crna odeća, ni flor ma kolike širine ili neobrijana brada, nisu stvarni pokazatelji odnosa porodice sa svojim upokojenim članom. Ljubav prema dragim pokojnicima izražavamo najbolje ako se za njih neprestano molilmo, palimo sveće za njihovu dušu i u ime njihovo činimo dobra dela.
Autor:
