Svetom Simeon Stolpnik rođenom oko 389. godine u selu Sis u maloazijskoj oblasti Kilikija.

Preminuo je 24. jula 459. godine u mestu Kalat Siman. Rođen je u porodici hrišćana Susotina i Marte. Do osamnaeste godine je bio čobanin, a onda se zamonašio u manastiru Teleda, gde je vrlo brzo po pobožnosti nadmašio sve kaluđere i čak zbog preterane revnosti jedno vreme bio izbačen iz monaškog bratstva.

Naime, toliko je bio nehajan prema svom telu da ga je obmotavao užetom od vlakana palme koje mu je seklo kožu i stvaralo rane koje su gnojile. Kratko vreme je živeo u planini u nekom bunaru koji je presušio, potom u jednoj maloj keliji, a onda i na planini Kalat Siman tako što je bio prikovan za stenu.

Tako je i privukao pažnju Meletija, uticajnog čoveka u to doba, koji ga je ubedio da dozvoli kovaču da ga oslobodi okova. Meletije nije jedini koga je Simeon zainteresovao.

U posetu su mu dolazili ljudi iz raznih naroda, kao što su Arabljani, Persijanci i Jermeni. Kako bi izbegao da ga dodiruju, Simeon je tražio da mu se napravi stub na kome je stalno boravio. Tih stubova je pravljeno još, da bi tek peti bio dovoljne visine koja je iznosila šesnaest metara, a i oko njega su bile postavljene dve kamene ograde.

Sa stuba je propovedao, a tu se nalazilo i malo sklonište koje je Simeon koristio za molitvu. Simeon je stalno postio, a obed mu se sastojao od vode i raskvašenog sočiva. Vernici mu pripisuju vlast nad životinjama, čak i opasnim poput tigra, ali i proročanske moći. Takođe, verovalo se da je mogao da preobrati okorele razbojnike.

Prema sirijskoj verziji Simeonovog životopisa, kaluđer je imao veliki uticaj na politiku cara Teodosija II (408-450) i kasnije cara Markijana (450-457). Prvog je primorao da ukine edikt kojim je Jevrejima vratio njihovu nekadašnju sinagogu, a u koju su se u međuvremenu uselili hrišćani. Takođe, prema nekim izvorima, spasao je od jeresi monofizitizma carevu suprugu Atenaidu-Evdokiju.

Kada je Simeon umro, njegov kovčeg su pokušali da odnesu pokršteni Arabljani, ali ih je u tome sprečio tada uticajni Ardabur, koji je telo prebacio u prestonicu vizantijske provincije Sirije, Antiohiju. Bogoslov Teodorit Kirski navodi da su Simeonove ikone bile čest detalj u radionicama širom Vizantijskog carstva.

U vizantijskim crkvama postoje mnogobrojne predstave Simeona starijeg i mlađeg sa kapuljačama, ali je vrlo teško odrediti, posebno u kasnijim periodima, koji je tačno od njih dvojice prikazan. Srpska pravoslavna crkva praznuje ga 1. septembra po crkvenom odnosno 14. septembra po Gregorijanskom kalendaru.

Život ovog čudotvorca bio je neobičan, a u narodu je ostalo verovanje da od danas počinje jesenja setva čiji je ovaj svetac zaštitnik.

Zato se u mnogim mestima zadržao običaj nošenja semena iz kuće u crkvu na osveštenje da bi godina bila dobra i rodna. Svetog Simeona Stolpnika najviše poštuju zemljoradnici i ratari. Ko seje konoplju to treba da počne danas, ali pre setve u seme treba da stavi tri kuvana jaja. Njih kasnije treba da pojedu orači. Veruje se da će tako konoplja biti bela kao jaje.

Predanje kaže se uoči praznika obavezno mora pogledati u mesec. Ranije se verovalo da ako je mesec mlad, godina će biti rodna, pa su se ratari i zemljoradnic molili Svetom Simeonu Stolpniku za bogate useve.

U nekim krajevima je rasprostranjeno verovanje da tačno u ponoć valja pogledati u nebo i zamisliti želja, a ukoliko je iz srca i iskreno zamišljena, kažu da je Sveti Simeon ispunjava.

Srpska crkva, kao i još neke pravoslavne zajednice širom sveta koje poštuju julijanski kalendar danas praznuju crkvenu novu godinu.