Priprema pokojnika za “onaj svet” od davnina je ritualni čin. Neki od običaja koji se primenjuju su u najmanju ruku jezivi.
U detaljima pripreme pokojnika za sahranu, najbolje se prepoznaje verovanje u život posle smrti, koje duboko usađeno u srpskom narodu. To potvrđuje oblačenje pokojnika i svi oni predmeti sa kojima sa sahranjuju.
Priprema pokojnika za sahranu podrazumeva kupanje, brijanje i oblačenje pokojnika. Odmah nakon smrti, pali se sveća koja se pokojniku stavlja iznad glave ili u ruke.
Telo se obično istrlja vlažnim peškirima. Pokojnik se potom, oblači slojevito, a u njegov džep se stavljaju sitne pare, ogledalo i češalj, na ruku sat. Pored tela često se stavlja i dodatno odelo i obuća.
Tako opremljen pokojnik se postavlja na sto u nekoj velikoj sobi, ili ostaje u postelji u kojoj je preminuo, dok se ne pripremi kovčeg. Postavi mu se desna ruka preko leve na grudima, i ruke mu se svežu maramicom, tanjim peškirom ili debljim vunenim koncem, vežu mu se noge oko članaka, i glava ispod brade i preko temena, a oči mu se sklope.
Od smrti do sahrane treba da prođe 24 sata i za to vreme pokojnika, ako je u kući, čuva porodica.
Foto: Pixabay.com
Staro verovanje kod Srba je i da Bog ne prima kod sebe one koje nisu venčani u zemaljskom životu. Zato je bilo neophodno da se svim nevenčanim pokojnicima na ruku stavi prsten – kao znak da su oni bili, makar prividno, venčani na zemlji.
Neretko se u Srbiji preminule mlade devojke koje su bile neudate sahranjuju u venčanicama.
S. M.
