Povlačenje princa Harija i njegove supruge Megan Markl sa kraljevskih dužnosti glavna je vest danas u britanskoj štampi, koja prenosi da o toj odluci čak ni kraljica Elizabeta nije bila obaveštena. Navodi se da je okidač za njihovu odluku bilo nedavno objavljivanje fotografije na kojoj je kraljica Elizabeta Druga s troje najbližih naslednika prestola: najstarijim sinom Čarlsom, unukom Vilijamom i praunkom Džordžom.

Po uzoru na termin Bregzit, povlačenje prinčevskog para mediji su prozvali kovanicom "Megzit".

Međutim, nije prvi put da se u istoriji britanske krune ovakve stvari događaju.

Kada se jedan kralj prvi put u istoriji obratio javnosti putem radija, izazvao je potpuni skandal - britanski monarh Edvard objavio je da abdicira zbog dva puta razvedene žene.

Britanski kralj Edvard VIII je napustio svoj presto 11. decembra 1936. godine da bi mogao da oženi Amerikanku Volis Simpson. Konačna odluka je doneta dan ranije, a onda se Edvard obratio svom narodu iz dvorca u Vindzoru: bilo je to prvo radijsko obraćanje nekog kralja u istoriji, a ono se još i danas smatra jednim od najvrednijih radijskih snimaka.

Edvardova abdikacija je, nesumnjivo, promenila i tok istorije: na britanskom prestolu ga je nasledio njegov brat, Džordž VI, otac današnje kraljice Elizabete II. Priča o Edvardu i Volis Simpson ipak nije romantična kao što na prvi pogled izgleda: te 1936. oni su u Britaniji prouzrokovali duboku ustavnu krizu, a njihovo koketiranje s podrškom nacističkoj Nemačkoj i Hitlerovom režimu baca i jednu mnogo mračniju senku na ovog nikad previše omiljenog, nesuđenog britanskog kralja koji je ostatak svog života proveo u egzilu.

325 dana, od 20. januara do 11. decembra 1936. – toliko je trajala vladavina Edvarda VIII, jedna od najkraćih u britanskoj istoriji (neslavni rekord drži, naravno, nesuđena kraljica Džejn Grej sa samo 9 dana na engleskom prestolu). Zbog kratke vladavine, jedan je od retkih britanskih kraljeva u istoriji koji nije krunisan u Vestminsterskoj opatiji u Londonu na čuvenoj stolici za krunisanje: abdicirao je pre nego što je krunisanje uopšte moglo da bude isplanirano i sprovedeno.

Razlog svemu tome? Amerikanka Volis Simpson i Edvardova želja da se oženi upravo njom. Te 1936. godine Ujedinjeno Kraljevstvo je tako imalo čak tri kralja u jednoj godini (Džordž V, Edvard VIII i Džordž VI), a dok se Evropa suočavala s rastućom opasnošću u vidu nacističke Nemačke, ostrvski političari su morali da se bave ustavnom krizom koju je prouzrokovala Edvardova želja da oženi spomenutu Amerikanku. Jedan od najvažnijih kraljevskih brakova u britanskoj istoriji doveo je tako do ozbiljnih političkih problema koji su gotovo celu godinu preokupirali britansku javnost.

Kada se jedan kralj po prvi put u istoriji obratio javnosti putem radija, u potpunosti shvatajući važnost tog novog medija, potpuno je iznenadio slušaoce koji nisu očekivali taj potez: većina slušalaca i javnosti sve do nekoliko nedelja ranije uopšte nije znala za vezu Edvarda i Volis. Kada se tog 11. decembra Edvard VIII oglasio u etru, poručio je britanskim građanima da je nekoliko sati ranije abdicirao i da je njihov novi kralj njegov mlađi brat, dotadašnji princ Albert, koji će kasnije da se odluči za kraljevsko ime Džordž VI u spomen na svog oca. Sama priča bi mogla da vam bude poznata ako ste gledali veliki filmski hit "Kraljev govor", u čijem središtu je upravo Albert koji nikada nije bio pripreman za kraljevsku ulogu jer se tako nešto od njega nije ni očekivalo. Edvard VIII je bio taj koji se pripremao za ulogu kralja, ne Albert.

Edvardov govor 11. decembra 1936. nije bio samo prvo kraljevsko obraćanje preko radija ikad, već se smatra i jednim od najvažnijih političkih obraćanja u Britaniji u 20. veku i jednom od istorijski najvrednijih radijskih snimaka. Da su se tehničari Bi-Bi-Si-ja pridržavali naređenja koje su prethodno dobili od kraljevske kuće i britanske vlade, ovaj govor danas više ne bismo ni mogli da poslušamo jer je snimanje ovog obraćanja, naime, bilo zabranjeno. Čak su i arhivisti zaposleni u Bi-Bi-Si-jevoj arhivi godinama poricali postojanje ovog snimka!

Edvard VIII bio je i te kako svestan snage novog medija kakav je u to doba bio radio, pa je i u nedeljama pre predlagao britanskoj vladi da se lično obrati građanima; međutim, stvari nisu baš bile tako jednostavne jer je prva verzija njegovog mogućeg obraćanja takođe smatrana neustavnim potezom koji bi samo produbio krizu koja je nastala zbog njegove želje da oženi Volis. Zato mu nije dopušteno da se obrati javnosti pre nego što bude pronađeno rešenje problema.

Britanska vlada, na čijem je čelu tada bio premijer Stenli Boldvin, nije podržavala ideju o mogućem braku Edvarda s Volis Simpson, a kako vlada zastupa sam narod, bilo kakvo obraćanje kralja direktno narodu u kojem bi kralj tražio podršku – a protiv vlastite vlade – ne bi samo produbilo već postojeću ustavnu krizu, već bi predstavljalo i politički potez jednog monarha bez presedana u novijoj britanskoj istoriji. Po nepisanom britanskom ustavu monarh, naime, mora da bude politički neutralan, a u slučaju obraćanja javnosti čini to tek po odobrenju i u skladu s odlukama vlade. Da je Edvardu odobreno njegovo ranije obraćanje putem radijskih talasa u kojem bi se svojim mišljenjem suprotstavio vladi, i više je nego očigledan politički problem koji bi time bio stvoren.

Boldvin je kralja u nekoliko navrata upozorio da će cela vlada da podnese ostavku ukoliko oženi Volis Simpson ili se odluči za radijsko obraćanje takvog sadržaja. Problema, svakako, ne bi ni bilo da Volis nije bila dva puta razvedena u trenutku kada je kralj želeo da je oženi; te 1936. godine čekala je da bude okončan njen drugi razvod u Sjedinjenim Američkim Državama kako bi mogla da se uda za Edvarda. U slučaju jednog kralja, takvom situacijom je prouzrokovan čitav niz problema koji su zaista mogli da se smatraju ustavnom krizom budući da institucija britanskog monarha ujedinjuje i upravljanje Anglikanskom crkvom.

Kralj Edvard je želeo da oženi dva puta razvedenu ženu, ali crkva – kojoj je, pravo gledano, on bio na čelu – nije mogla da podrži takav korak. Engleska crkva dopuštala bi takvo nešto monarhu samo u slučaju da je njegova buduća supruga bila udovica, a ni britanski parlament, pa samim tim ni vlada, nisu mogli da odobre ženidbu kralja razvedenom ženom čiji su raniji muževi još uvek bili živi. Edvard se tako našao suočen s britanskom tradicijom, političkim establišmentom i kontradiktornim mišljenjem građana: niži, radnički slojevi su uglavnom podržavali ideju njegove ženidbe s Volis, ali srednji građanski sloj, plemstvo i političari bili su apsolutno protiv. Baš kao i crkva čiji je poglavar, na kraju, bio on sam.

Britanija odavno nije videla tako kompleksan slučaj u vezi sa kraljevskim brakovima i razvodima: koplja se na kraljevskom dvoru nisu tako lomila oko kraljevih ljubavnih zapleta verovatno još od vremena kada je Henri VIII tražio način kako da se "reši" svoje prve supruge, Katarine Aragonske, i oženi An Bolen (što je za posledicu imalo potpuni raskid veza s Rimom i Katoličkom crkvom, osamostaljenje anglikanske crkve i ustoličenje britanskog monarha i kao vodeće osobe crkve u Engleskoj). Neki britanski političari, poput Vinstona Čerčila koji se tada nalazio u opoziciji, su zagovarali taktiku odugovlačenja odnosno postupnog rešavanja problema, nadajući se da će Edvard jednostavno da se odljubi i da odustane od braka sa Simpsonovom. Međutim, premijeru Boldvinu nije bilo do daljeg odugovlačenja stvari, tim više što se nije činilo da Edvard odustaje od svog nauma.

Budući da Edvard nije želeo da odustane od svoje namere da oženi ženu koju voli (što bi samo po sebi predstavljalo dobru podlogu za niz romantičnih priča da nije, eto, bilo već spomenute ustavne krize i političkog problema), na stolu su se našla tri moguća rešenja:

1. Dopustiti brak. Za britanski parlament, vladu i ckrvu to nije dolazilo u obzir. Iz većine britanskih prekomorskih teritorija, delova Komonvelta, takođe su dolazili signali da njihove vlade neće da odobre takav sled događaja. Valja znati da bi Volis ovime službeno postala britanska kraljica, što je s obzirom na njenu prošlost, jednostavno, bilo nešto što ni javnost ni politički establišment nisu bili spremni da progutaju. Ustavni stručnjaci takođe su se hvatali za glavu.

2. Dopustiti brak, ali tako da Volis ne bude kraljica (tzv. morganatski brak). Kralju bi bilo dopušteno da oženi Volis, ali ona službeno ne bi mogla da se smatra kraljicom niti bi ponela tu titulu; umesto toga, dobila bi neku drugu počasnu titulu, na primer onu vojvotkinje. Njihovi eventualni potomci takođe ne bi bili uključeni u kraljevsku liniju nasleđivanja, odnosno loza koja potiče od Edvarda ne bi imala pravo da nasledi britanski presto. To bi bio takozvani morganatski brak – brak između osoba nejednakog statusa u kojem osoba nižeg statusa i potomci iz tog braka ne nasleđuju titule i status osobe s višim društvenim statusom – ali Ujedinjeno Kraljevstvo, Velika Britanija i Engleska do tada u svojoj dugačkoj istoriji nikada nisu bili suočeni s takvom mogućnošću.

Sam kralj nadao se da će da dobije podršku vlade – ali pre svega i od naroda – za ovaj svoj plan, zato je i toliko želeo radijsko obraćanje kojim bi pokušao da pridobije stanovništvo za ovakvo rešenje, ali podrška koju je ova opcija dobila u političkoj javnosti Velike Britanije i Komonvelta bila je tek delimična. Nekim vladama i političarima bi to bilo prihvatljivo rešenje, ali ona najvažnija – britanska vlada – nije bila spremna da ga podrži. Britanska vlada uložila je veto na već napisan govor kojim je kralj predlagao morganatski brak, sprečivši time produbljivanje krize i sukoba između parlamenta i vlade s jedne, i kralja s druge strane.

3. Abdikacija. Kraljevo abdiciranje, dakle napuštanje prestola u potpunosti, bilo je svakako "najčistije" rešenje. Nakon što više ne bude kralj, Edvard bi mogao slobodno da se oženi kime god želi. Budući da su sve opcije osim ove poslednje sa sobom nosile čitav niz problema – uz nastavak ustavne krize u prvom slučaju i upitnu podršku svih zemalja Komonvelta u drugom slučaju, a naročito bez mogućnosti da britanska vlada ili crkva ikada podrže takav brak – Edvard je 10. decembra 1936. potpisao pismo kojim neopozivo abdicira. Kao jedan od svedoka na tom pismu je potpisan njegov brat Albert, budući kralj Džordž VI, otac današnje kraljice Elizabete II, a preostali potpisnici su Edvardova braća Henri i Džordž.

Nakon napuštanja britanskog prestola, Edvard i Volis su dobili titule vojvode i vojvotkinje od Vindzora, pa su ostatak života proveli živeći u egzilu, uglavnom u Francuskoj. Edvard je svoj život finansirao rentom koju mu je brat Džordž VI dodelio, i novcem koji je stekao prodavši mu posede u Balmoralu i Sandringamu (te dve kraljevske rezidencije, naime, nisu službeno vlasništvo monarhije i britanske krune već su oduvek bile u privatnom vlasništvu kraljevske porodice – u ovom slučaju od oca, Džordža V, nasledio ih je upravo Edvard).

Drugi svetski rat je Edvard proveo na Bahamima kao guverner tog arhipelaga, odajući povremeno svojim izjavama simpatije prema Hitlerovoj nacističkoj Nemačkoj. Jednom novinaru je, navodno, rekao da bi "bilo tragično kada bi Hitler bio svrgnut", a ni Volis nije bila imuna od takvih izjava. Posle rata u intervjuima je objašnjavao da se nadao da će Nemačka da reši problem komunističke pretnje s istoka, za dobrobit cele Evrope. Neki istoričari čak tvrde da je Hitler planirao da ponovo ustoliči Edvarda na britanskom prestolu ukoliko uspe da osvojiti ostrvo i da pretvori Veliku Britaniju u fašističku zemlju pod svojom čizmom.

Što zbog prouzrokovane ustavne krize, a što zbog prilično otvorenih simpatija prema Hitlerovom režimu, ovaj nesuđeni kraljevski par nikada nije stekao veliku popularnost i širu podršku u samoj Velikoj Britaniji. Teoretičari zavera i danas se još uvek zabavljaju razmišljanjem o tome da li je cela priča oko abdiciranja bila iskonstruisana kako bi se kralj s radikalnim političkim stavovima i neskrivenim simpatijama prema nacizmu sklonio s britanskog prestola, ali nikakvih konkretnih dokaza u prilog toj mogućoj zaveri zapravo nema.

Iz današnje perspektive je možda pomalo teško shvatiti zašto bi kraljeva ženidba dva puta razvedenom ženom predstavljala takav problem – što bi danas moglo da "hrani" te teorije zavere koje govore o prisilnom odlasku s prestola – ali osećanja britanskog naroda 1936. su bila prilično snažna i jasno definisana kada se govorilo o ovom pitanju. Uprkos tome, mogli bismo da kažemo da je Edvardov pokušaj da oženi ženu iz drugog društvenog sloja, koja evidentno nije bila kraljevske krvi, bio svojevrsni početak modernizacije britanske monarhije: premda nije prošlo posve bez otpora, venčanje princa Čarlsa i Kamile Parker Bouls 2005. podsetilo je na ovaj slučaj iz 1936. budući da je i Kamila iza sebe već imala jedan brak, i da je njen prethodni suprug bio živ.

Vojvoda Edvard umro je 1972. dok je Volis Simpson poživela do 1986. Oboje su sahranjeni na kraljevskom groblju u Vindzoru. Na kraju ove priče, mnogi će možda da postave hipotetičko pitanje da li bi Elizabeta danas bila britanska kraljica da Edvard VIII nije abdicirao? Odgovor je, kako se istorija razvijala – da, ali to se u vreme Edvarda VIII nije, naravno, moglo predvideti. Kako on na kraju i nije imao dece, Elizabeta bi u svakom slučaju nasledila britanski presto, ali na njega ne bi došla 1952. već 1972. nakon Edvardove smrti, budući da je u tom trenutku njen otac Albert bio mrtav (a ni on tako ne bi postao kralj). Ali, da je Edvard ostao na prestolu sasvim sigurno bi se pobrinuo i da dobije zakonitog naslednika, pa bi i kraljevska linija nasleđivanja najverovatnije u potpunosti zaobišla Elizabetu.

Autor: Pink.rs