Ušavši u prostoriju šest metara dugu i pet metara široku, carica se začudila što nije bilo stolica, ali su dobili dve kad je car zatražio od svojih četvero službenika.

I čim su seli, u prostoriju je ušlo 11 pripadnika Čeke, prve sovjetske tajne policije, predvođenih Jakovom Jurovskim, tada 40-godišnjim zapovednikom Čeke za Moskvu, jednim od prvih boljševika uopšte.

- Rekao sam Nikoli otprilike to da ga njegova kraljevska i druga rodbina u zemlji i inostranstvu pokušava spasiti, ali da je Sovjet radničkih poslanika odlučio da ih strelja. On je pitao: 'Šta?' i okrenuo se prema Alekseju. Istog trenutka pucao sam u njega i ubio ga na mestu. Nije imao vremena niti da mi se okrene. Aleksej je ostao da sedi skamenjen. Ubio sam i njega. Ostali su pucali u kćeri, ali ih nisu pobili. Tada je Jermakov pokušao bajonetom, ali nije uspeo. Konačno smo ih pobili hicima u glavu - tako je Jurovski rekao u zapisnik kako je započeo pokolj.

Nakon pucnja u cara svi su započeli paljbu. Meci su treštali, odbijali se od zidova i iznova pogađali žrtve. Po podu su se za samo nekoliko trenutaka slevali potočići krvi. Ovim opisom Jurovski se hvalio sve do smrti koja je nastupila zbog pucanja čira na dvanaestopalačnom crevu 1938. Bilo mu je jako stalo da ga istorija upamti kao onoga koji je lično dao da se pobije ruska carska porodica, a što mu se i ostvarilo.

Samo, dok milijarde ljudi znaju i za Li Harvija Osvalda i za Gavrila Principa i za mnoge druge atentatore koji su menjali istoriju, ko je pobio cara Nikolu II, njegovu suprugu, četiri kćeri i sina, ipak nije tema za pričati sa nekime uz, recimo, kafu.

Danas se čak ne zna ni koliko je bilo egzekutora, da li devetorica ili možda 11. Za devetoricu se ipak zna poimenice, kao i za mnoštvo pikantnih, zanimljivih i morbidnih detalja.

Poput onoga da je tonski zapis ispovesti jednog od svedoka iz te noći u 1980-ima obožavao stalno i iznova preslušavati šef KGB-a Juri Andropov, koji je od 1982. do smrti 1984. vodio SSSR kao generalni sekretar CK KP.

Jurovski je bio boljševik još od 1905. Upravo se vratio sa kraćeg rada u Nemačkoj kao karijerista, kratko nakon neuspele revolucije te godine. Jurovskoga su vlasti povremeno uhvatile, pa puštale, on je postajao sve rigidnijih stavova.

Tako da je u vreme oktobarske revolucije bio jedan od prvih članova sovjetske tajne policije Čeka i kao osoba od apsolutnog poverenja, njemu je revolucionarno vodstvo Vladimira Iljiča Lenjina dalo da čuva carsku porordicu. Boljševici, zapravo, nisu planirali pobiti ih. Nudili su nekim evropskim carskim porodicama da im ih izruče, da im daju azil.

Ali, čak ni britanski kralj George V koji je bio blizak rođak cara Nikole II, nalikovali su jedan drugom kao braća blizanci, to nije htio jer se plašio, kako je ruski car u Velikoj Britaniji bio vrlo nepopularan, da bi možda i nekome u njegovoj zemlji moglo pasti na pamet nešto u vezi kraljevske porodice.

Sovjet, dakle, nije hteo ubiti Romanove, ali isto tako, jedina stvar koju su manje želeli od toga, bilo je da se Romanova dočepaju kontrarevolucionarni belogarmejci.

Sovjet, dakle, nije hteo ubiti Romanove, ali isto tako, jedina stvar koju su manje želeli od toga, bilo je da se Romanova dočepaju kontrarevolucionarni belogarmejci.

I kada je Jurovski video da se Bela armija približava, organizovao je ubistvo. On je bio taj koji je udovoljio traženju careve supruge da im donesu dve stolice. Zapravo se nećkao, sve dok mu njegov prvi pomoćnik Grigorij Nikulin nije šapnuo da je car negde nekad rekao da bi hteo umreti sedeći.

Čekali su prvo da čuju kako dolazi kamion uz zgradu. A onda su krenuli. Jurovski je izvukao kolt i pucao u prsa caru, otprilike trenutak pre nego što će u njega pucati i ostali.

Vojni komesar za tu oblast Peter Emakov bio je temeljito pijan, jer drugačije nije imao želudac za sudelovati u pokolju. On je carevoj supruzi Aleksandri ispalio metak u glavu. U pucnjavi ispalo je da su kćeri preživele.

Jurovski je potom naredio da ih izbodu bajonetima, verojatno jer je soba već bila puna dima od baruta. Ali nisu uspeli jer su, pokazalo se, u odeći imali ušivene dragulje. Zato su im krenuli pucati u glavu. Jurovski je lično ispalio metak u glavu princezi Tatjani i malom Alekseju.

Emakov je hicem u glavu ubio princezu Mariju koja je bežala prema vratima. Princeza Olga pokušala se prekrstiti, ali nije stigla. Bio je to haos, ispaljeno je točno 70 metaka koji su se odbijali i od zidove, a uz prve pokušaje ubijanja bajonetima, pa posle, kad su ovi već bili mrtvi, probadanja bajonetima za svaki slučaj, ubistvo je potrajalo 20 minuta.

Danas se vodi da su u tome sudelovali Jurovski, Nikulin, Mihail Medvedev Kudrin, Ermakov, Stepan Vaganov, Aleksej Kabanov nekad vojnik u carskoj vojsci, koji je u Čeki bio zadužen za teški mitraljez, Pavel Medvedev, te izvesni V. N. Netrebin, i J. M. Celms. Jurovskog je posle kraćeg građanskog rata život odveo do pozicije šefa Odeljena za zlato Sovjetskih državnih rezervi, jer osim što je bio vrstan časovničar, bio je i draguljar.

Imao je reputaciju strogog i okrutnog progonitelja korupcije i krađe, u Kremlj je, primera, predao sve do poslednjeg dragulja Romanovih, a posle je postao direktor u Politehničkom muzeju.

Njegovo predvođenje pogubljenja Romanovih moderni ekstremni nacionalistički desničari u Rusiji koriste za raspirivanje antisemitizma jer je Jurovski poticao iz židovske porodice. Samo što je uoči revolucije činio sve da se ogradi od svog porekla. Čak je navodno u Nemačkoj prešao na luteranstvo. Posle je, kao istaknuti komunista, bio ateista.

Nakon Čeke bio je šef Uralskog regionalnog komiteta za hitnost, što je ubrzo postalo NKVD, potom i KGB. Za njega se priča da je jedan od njegovih najradosnijih trenutaka u životu bio kad je upao na neku zabavu sa knjigom netom objavljenom na Zapadu u kojoj je bilo potpuno jasno navedeno da je on bio taj koji je potamanio Romanove.

Bio je oduševljen. Nije se nešto naživio jer je umro u 60-toj, u bolnici u kojoj mu nisu imali uslova zakrpati čir na želucu koji je pukao. Po svoj prilici je umro u jezivim mukama.

Onaj koji je najviše profitirao njegovom smrću bio je Medvedev, znan i kao Kudrin. U ubistvu Romanovih sudelovao je kad je imao 27 godina, a u doba kad je umro Jurovski, imao je 47, sasvim dovoljno da ostane sam na svetu koji je tvrdio da je zapravo on ubio cara.

Bio je jedan od visokih NKVD-ovaca i često se prepirao sa Jurovskim oko toga koji je od njih dvojice bio "onaj". I čim je Jurovski umro, Medvedev je krenuo obilaziti univerzitete u udaljenijim krajevima i mladima pričati svoju verziju.

Ostalo je zabeleženo da je krajem 50-ih otišao u penziju i primao mesečno 4.500 rubalja, što je bio ogroman novac. Njegova verzija ostala je vrlo upitna već time što se hvalio jednim takvim pokoljem. Potom i time što je studentima znao da tvrdi da su za bajonetima morali posegnuti jer su štedeli metke, što je besmislica i očiti falsifikat iz niza razloga.

Dostigao je čin pukovnika, dakle jako se visoko vinuo u NKVD-u, a opet, toliko mu je bilo stalo do uloge u istoriji, da je Nikiti Hruščovu predao svoje memoare "Neprijateljski vetrovi" u rukopisu u kojem je tvrdio da je on zapovedao operacijom.

međutim, Hruščov mu to nikad nije dao da štampa. Kasnijih godina o tome su svedočila deca nekih od učesnika. Nikulinov sin tvrdio je da je njegov otac bio samo promatrač. Kudrinov sin se sećao prepirke njegovog oca i Jurovskog.

A ostali ubice? Vaganova su iste godine, 1918., u jednom mestu do smrti istukli seljaci kod kojih je nepotrebno brutalno išao sprovoditi naređenja Čeke. Medvedeva je Bela armija uhvatila 1919. kod grada Perma, te je kod njih umro u zatvoru od tifusa. Ostali su mahom uspeli preživeti najgore pokolje u Drugom svetskom ratu i progone koji su usledili.