Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave Svetog Jovana Rilskog, od koga mnogi traže pomoć, utehu i isceljenje. Sveti Jovan Rilski rođen je u mestu Skrinu, nedaleko od Sofije, za vreme vladavine cara Borisa. Poticao je iz pobožne porodice srednjeg imovinskog stanja.
Još kao mladić pokazivao je veliku ljubav prema Bogu. Nakon smrti svojih roditelja, razdelio je celokupno nasledstvo siromašnima i bolesnima, a zatim se zamonašio. Odluku da se posveti podvižničkom životu sproveo je tako što je napustio svoj dom noseći samo kožnu odeću, i povukao se u divlju, zabačenu planinu. Tamo je, u jednoj pećini, započeo strogi monaški život ispunjen molitvom i postom.
Sveti Jovan Rilski suočavao se s brojnim iskušenjima - trpeo je napade i od demona, i od ljudi, uključujući razbojnike, pa čak i rođake. Zbog toga se povukao još dublje u osamu, na Rilsku planinu, gde se nastanio u šupljem stablu. Njegova ishrana bila je skromna - živio je od trave i bobica koje su, po Božijem promislu, počele da rastu u njegovoj blizini.
Godinama nije video nijednog čoveka. Tek posle dužeg vremena, Božijom voljom, pronašli su ga pastiri dok su tragali za ovcama koje su zalutale. Vremenom se pročulo za njegovu svetost i mnogi su počeli da dolaze - tražeći pomoć, utehu i isceljenje. Bolni su nalazili zdravlje kroz njegove molitve, a očajni - nadu.
Jedan čovek, godinama opsednut nečistim duhom, pošao je ka pustinji gde je živeo Sveti Jovan, jer je čuo da tamo ljudi pronalaze isceljenje. Kada se približio na oko kilometar od mesta gde je svetitelj boravio, iznenada je pao na zemlju i počeo da viče: "Ne mogu dalje, oganj me peče!" Njegovi saputnici su ga vezali i dovukli do prepodobnog, moleći ga da ga isceli.
Sveti Jovan im je smireno odgovorio da on nije taj koji isceljuje, već da samo Bog može doneti ozdravljenje. Ipak, na njihovo uporno moljenje, svetitelj se pomolio Gospodu - i bolesnik je istog trenutka ozdravio. Svi su tada proslavili Boga i zahvalili za čudo koje su videli.
Foto: Tanjug/AMIR HAMZAGIĆ
Vest o ovom i drugim čudesima stigla je i do bugarskog cara Petra, koji je izrazio želju da lično upozna svetog pustinjaka. Međutim, Sveti Jovan odbio je susret, ostajući dosledan svom putu skromnosti i povučenosti, ali je caru uputio pismo sa duhovnim savetima.
Vremenom su se mnogi vernici, nadahnuti njegovim svetim životom, počeli naseljavati u blizini. Tako je oko njega nastala mala zajednica, a uskoro je podignut hram i manastir koji će postati duhovno središte, a to je Rilski manastir.
Sveti Jovan Rilski se upokojio u miru 946. godine, u sedamdesetoj godini života. I nakon smrti javljao se svojim učenicima, potvrđujući da Božija blagodat ne prestaje sa zemaljskim životom.
Njegove svete mošti su najpre prenesene u Sofiju, a zatim, zbog napada Ugara, u Mađarsku. Kasnije su, u vreme cara Jovana Asena, prenete u Trnovo. Kada su Turci osvojili Trnovo, mošti su, posredstvom sultanije Mare Branković, prenete nazad u Rilski manastir, gde i danas počivaju i predstavljaju izvor utehe i čudotvorne sile za mnoge vernike.
Rilski manastir su obnavljali i srpski vladari, među kojima se ističu kralj Milutin i car Dušan. Tokom vekova, manastir je bio svetionik vere i snage, naročito u teškim vremenima turskog ropstva, čuvajući duhovni identitet hrišćanskog naroda u Bugarskoj.
Žitije Svetog Jovana Rilskog napisali su Georgije Skilica na grčkom jeziku i patrijarh Jeftimije Trnovski na crkvenoslovenskom.
Autor: A.A.
