Poštuju je i u njene isceliteljske moći veruju ne samo pravoslavci već i muslimani, i katolici, i Jevreji. Preživela je rušenja, paljenja, okupatorske carevine, neprijateljske vojske, skrivana po pećinama, šumama, kućama... Biser je usred bisera, tamo gde bi se čovek najmanje nadao da će ga naći.
Čajniče, naizgled nakraj sveta, uklešteno međ brdima i van glavnih puteva, čuva Čajničku Krasnicu, kako se veruje, delo ruku apostola i jevađeliste Luke. Ikonu koja, kao i dve crkve Uspenja Presvete Bogorodice i sve vredne knjige ovdašnje, govori o našem vekovnom opstanku i mimo svih nedaća. Ali nadasve o onome što se ne meri ni verom ni nacijom, već onim najvažnijim - što nas čini čovekom ili nečovekom.
Put od Beograda vodi nas preko Višegrada, kraj čuvene kamene ćuprije i uz kanjon nemirne Drine. Pa kroz plodnu kotlinu i Goražde penjemo se u brda. Sve je uži put, krivine sve oštrije. Niz padine prosute kuće, behar obeleo avlije. A gore, u strmini, međ gustim četinarima još se beli prolećni sneg. Štrče u nebo Cicelj i Čivči brdo, a međ njima, ko u rascepu - Čajniče. U školi nas učiše da je ovde 1942. osnovana Druga proleterska brigada. I to je sve što smo znali. Generacije za nama ni to. A to je samo fusnota istorije mesta koje još za turskog vakta beše važna stanica na putu Dubrovnik-Carigrad. Danas u njemu kao da je vreme stalo.
U centru dve džamije, nadaleko je poznata Sinan-begova iz 16. veka. Namaz je, vele nam ovde, redovan, iako praktično više i nema muslimanskog stanovništva. Spustilo se u Goražde i okolinu.
Desno, ulica ko uz nos izlazi na kapiju crkvene porte. Preko puta dom zdravlja. Ispred sanitet, donacija Srbije, velikim slovima obznanjeno. Na kraju, ali i iznad svih, trobojka na spomen-sobi palima u poslednjem ratu.
Porta puna dece, jure loptu. Dočekuje nas đakon Uglješa Skoko ispred dve crkve Uspenja Presvete Bogorodice. Sve su samo ne obične. Nova čajnička, a uveliko je premašila vek i po - puna kubeta. Čak 18 "šubara" krasi hram. U njoj je i ona, jedinstvena - čudotvorna ikona Presvete Bogorodice, Čajnička Krasnica. Zbog nje iz daleka potežu bolesni, nesrećnici, grešnici, vernici i verujući.
Okova je zlatom nakon isceljenja
Risto Andrić, pripoveda Spremo, poznati sarajevski kujundžija, kad se isceli pred Čajničkom Krasnicom, zavetova se da će da je okuje u zlato i srebro.
- I zatvori radnju na tri godine, utroši, kažu, 17 kg zlata srebra i načini je te 1868. kakva je i danas - kaže đakon, te doda da je u rodnom Čajniču i sahranjen kao Risto Andić Sarajac.
Čajničko jevanđelje
Čajničko jevanđelje jedino je od 20 sačuvanih srednjovekovnih jevanđelja nastalih na tlu BiH, a koje je i danas tu. S kraja je 14. veka, pisano na koži - pergamentu.
- Vidite kako je tanko, tanje od današnjeg papira. Neko kaže da je rađeno na zečjoj koži. A po predanju, kad bremenite ovce prelazeći planine sa stočarima-nomadima pobace jagnje, čobani su baš od njega pravili pergament, jer je ta koža najtanja - pokazuje nam đakon u dve nevelike prostorije u kojima se da malo blaga prikazati, a mimo kojih se mnogo blaga skrilo.
Fascinantna je riznica koja nema šta nema iz minulih vekova, od knjiga, zapisa, predmeta, ikona, slika, i iz koje se ne da izaći. A konzervatori su lane, po slovima, našli da je jevanđelje radilo čak devet pisara. Sačuvani su čak i fragmenti glagoljice.
- Ovde je i jedina predstava Marka Kraljevića iz tog perioda, prikazan je kao svetitelj. I piše: Svjati Marko Kraljević - veli.
Znano budi, 1739...
"Znano budi kada je presahlo Čajničko vrelo 1739. godine, 10. jula, tada je padalo vrelo kamenje iz nebesa (verovatno meteori, reći će Skoko), i te godine pao je veliki sneg o Maloj Gospojini, te je zastala džada i nije se moglo putovati", zapisao Hadži Garo Radović, a pokaza nam u riznici Skoko, gde videsmo i druge zapise iz minulih vekova o sušama, gladnim godinama, bolestima, pa i velikom astaluku (kugi) iz 1813, 1814. i 1815.
Tu su i knjige priložnika i utisaka sa raznim potpisima, pa i kralja Aleksandra Karađorđevića. Ima i zapis iz doba pradede mu, u kom se pominje da je čajnička crkva obnovljena 1804, te da "te godine u Srbiji zavojeva na Turke Karađorđe".
Ovde je i veliki krst, koji bi na kupoli crkve, a koji darova Britanka Adelina Paulina Irbi, žena koja je pomagala Srbe u Hercegovačkom ustanku.
Nestvarna je i ikona Svetog Đorđa sa žitijem iz 1574, koju priloži Kosta Janković od sela Dobra Voda, a koja bi i na izložbi u Parizu 1970-ih.
Čajničko jevanđelje i bogata riznica, u kojoj su knjige, ikone i predmeti stari po nekoliko stotina godina Foto: Marko KarovićTamna, prošla vekove i vatre, a opet sjajna - okovana zlatom i srebrom. I na tronu, naravno. Celivamo Bogorodicu, koja u naručju drži Hrista, provlačimo se ispod nje, poklanjamo, pa celivanje i s druge strane iste ikone, gde je lik Svetog Jovana Krstitelja. Fascinantan - iz tame izranjaju beonjače, usne se crvene.
- Kandilo pred ikonom nikad se nije ugasilo - Skoko će.
Došla je međ Srbe iz Jerusalima, a po predanju ju je naslikao apostol i jevanđelista Luka.
- Samo tri ovakve postoje u hrišćanskom svetu - u Jerusalimu, u Hilandaru i ovde - veli.
Najpre stiže na dvor Nemanjića, gde bi dok je kralj Milutin ne priloži manastiru Svetog Nikole kod Priboja, gde se zalečio. Tu osta sve do 1594, one kad Turci spališe mošti Svetog Save i sve živo, pa i pomenuti manastir.
- Pobožni seljak iz Ruda, po predanju, tad spasava ikonu iz plamena, u kom je i potamnela, i donosi u Čajniče - pripoveda.
I to u sadašnju Staru čajničku crkvu. Niže od nove je, ukopana, a nije ni okrenuta istoku. Nisu Srbi smeli bosti oči Turcima. Da nije krsta, čovek bi pomislio da je kućica.
- Crkva je i pre dolaska ikone bila posvećena Uspenju Presvete Bogorodice. Ništa nije slučajno - reći će nam Skoko.
Saginjemo se da bismo ušli. Tako se to pravilo da Turci konje ne uvode. Prvi pomen crkve još je iz 1492. u Prologu, knjizi koju čuva ovdašnja impozantna riznica.
- To je pomen, ali i znak da je verovatno i ranije postojala - veli naš domaćin.
Beli zidovi, mala i ušuškana. Deo ikonostasa je ono što osta u Novoj crkvi tragične 1943, ali tu su i ikone iz 17. i 18. veka. Iz doba kad su ovde živeli oni čije kuće zatre kolera 1836, kako svedoče neprocenjivi zapisi čajničkih sveštenika.
- Tad Turci iz pasivnih krajeva, Crne Gore i Hercegovine, doseljavaju pravoslavni narod u ove malo plodnije, jer je trebalo neko da plaća - Skoko će.
Ovde je Čajnička Krasnica probavila oko 370 godina. Dok ne dođe zeman da se može malo lakše disati. Bi to za vakta Omer-paše Latasa, koji očigledno ne zaboravlja svoje korene. Počeše nicati po Bosni i velike crkve. Stižu u Čajniče prilozi i iz Sarajeva, Beograda, Beča, Venecije, Petrograda...
"S božjom pomoću poče se graditi ovaj sveti hram Uspenija Presvete Bogorodice godine 1857, juna 8, sa dozvoljenjem veličajšeg cara sultan Medžida i blagoslovom mitropolita Grigorija Hercegovačkoga", osta i do danas zapisano na zidu hrama, sa sve grbom sultana.
Dolaze čuveni majstori iz Velesa - Andrija i sinovi mu. Dođe i Antonije Kostić iz Dečana za igumana (pominje se da je ovde bio i manastir), koji je sahranjen sa južne strane hrama. Niče hram sa 18 kubeta za šest leta (1857-1863). Dobija u njemu Krasnica svoje mesto na tronu.
- Kada je manastir Svetog Nikole u Banji obnovljen 1868, proču se da se tamo vraća ikona. Pobuni se narod, pa čak i muslimani, i oružjem će da je brane. Poštovale su, a poštuju i danas, sve vere i sve nacije Čajničku Krasnicu. Mnogi su se molili i mole Bogorodici, mnogi se i iscelili. Mnoge su paše ovde boravile po nekoliko dana, ostavljale priloge i za crkvu i za crkvenu školu, koju Srbi otvoriše 1820. Veliko jevanđelje, kandila i svašta poslao je car Franjo Josif pošto BiH potpade pod Austrougarsku 1878. Darove sla i Petrogradski sinod... - kazuje.
Preživele su i ikona i crkve Prvi svetski rat. Ali neprijatelj je spalio školu, mnoge zapise, matične knjige... Dolazi i Drugi svetski rat - smenjuju se okupatori, zločinci, privremeni oslobodioci i s petokrakom i s kokardom... Tiskaju se izbeglice od Sarajeva, Romanije, Foče... Vlast se ovde, pričali su preživeli, za rata menjala čak 48 puta!
Čajniče, Stara čajnička crkva, Nova nakon eksplozije 1943, pećina u kojoj je čuvana Krasnica nekada i sada Foto: Marko Karović- U aprilu 1943. ustaše od pravca Pljevalja kreću ka Čajniču, te se Italijani na brzinu povlače, pale naoružanje i eksploziv u crkvenoj porti u noći između 11. i 12. aprila. Hram je oštećen, od male crkve ostaju samo zidovi. A ikona čudesno osta netaknuta, čak se ni kandilo nije ugasilo - zbori nam domaćin te veli:
- Možda na svega nekoliko sati, a najviše nekoliko dana pre, musliman Vehbija Ćehajić javlja proti Jovanu Jovanoviću da dolazi zloglasna ustaška "vražja" divizija i da ikonu sakrije na sigurno mesto. Ustaše ubijaju Srbe, ali i pljačkaju hram, odnose dragocenosti i pare. Ali je ikona na sigurnom - u kući Milke Spremo, predsednice Kola srpskih sestara, kojoj će ustaše u istoj toj kući, te '43, ubiti ćerku od 17 leta.
Milka Krasnicu krije iza velikog ormara na spratu. Međutim, početkom septembra upadaju Italijani, nalaze je i kundakom iz krune vade veći dijamant.
Šta potom činiti? Ima predloga i da je u Beograd nose, dok rat ne prođe. Ne da narod! Kriju je i premeštaju. Iako joj je 100 kg s nosilima, prenose je noću preko ustaške teritorije. Bila je i u pećini dubokoj 12 m, pa u bukvi, koja osta netaknuta kad šumu spali požar... Na kraju se skrasi u pećini sela Trpinje, gde osta do kraja rata. Tu ju je otkrila i partizanska jedinica '44, pa se, gle čuda, pred njom mole. Na kolenima, jer je pećina bila plitka. Posta pećina svetinja - narod se tu i venčava i krštava.
Krasnica u Drugom svetskom ratu
- noću 11-12. aprila 1943. izneta iz Nove crkve u kuću Milke Spremo
- početak septembra '43. preneta u crkvu u selu Strečanje
- prve polovine septembra u pećini na mestu Okladnik u Strečanju
- sredinom septembra u Crkvi cara Konstantina i carice Jelene u selu Okolište
- druge polovine septembra u pećini Zlataja u Okolištu
- krajem septembra u šumi Buk u Okolištu
- početkom oktobra u kući Mihaila Popovića u selu Trpinje
- od oktobra 1943. do marta 1946. u pećini u Trpinju
Zvonik - odudara stilom
Prvobitni zvonik srušio se 1882. od potresa, a i temelji mu nisu bili dobri, potonuli su. Ovaj su gradile arhitekte iz Rijeke i Dubrovnika od 1893. do 1897, zato je i u stilu romanike. Ozidali su nekoliko metara, pa gledali nekoliko godina sleganje zemljišta i onda nastavili.
A decenijama kasnije čajnički mladići iskopaće zemlju u pećini i načiniti da se tu može stajati. Srediće ulaz, s Hilandara stići će i krst...
Dođe '45. i ratu kraj. Vratiše Krasnicu u novi, neobnovljeni hram marta 1946. Ali u noći 26-27. istog tog meseca ruše se kubeta, te je nakratko smeštaju u zvonik, dok ne obnoviše Staru crkvu 20. jula 1946.
Velika je čekala bolja vremena. I opet trpela. Tokom službe na Bogojavljenje 1948. milicioneri posle litije ulaze u hram, pale cigare, penju se na mesto za crkveni hor, najstrašnije vređaju vernike, lupaju nogama o pod...
Ipak, dočekao je narod vaskrsenje svetinje. Na Malu Gospojinu 1959. patrijarh German je osvešta. Dođe i Čajnička Krasnica na svoje mesto. Ono koje i dan-danas priziva hodočasnike svih vera i nacija...
Pojasevi krvne osvete
Riznica je puna pafti, pojaseva iz ženske nošnje.
- Još dok su ovde bile krvne osvete, a bile su sve do početka 20. veka, žene bi se opasivale ovim pojasom sve dok neko ne vrati krv za krv. A onda su skidale paftu i kačile na ekser u staroj crkvi - objašnjava domaćin.
Autor: Snežana Milovanov
