Verovatno je jedini ili bar jedan od retkih Srba koji je za života obišao više od sto zemalja na šest kontinenata.
Već dugo, kaže, ne odlazi ni u jednu državu ako u njoj ne može da ostane barem mesec dana. Ima biblioteku od dva miliona knjiga. Cilj mu je da što više upozna našu planetu i o tome ostavi trag u putopisnom opusu koji do sada nije ostvaren u srpskoj književnosti. Kaže, samo bog zna kako i zašto još uvek glavu nosi na ramenima
Nasledio sam veliku porodičnu biblioteku, koju su moji preci popunjavali generacijama - ja sam deveta generacija otkako je, prema porodičnom predanju, prva knjiga uneta u naš dom, a šesta otkako je moj čukundeda Aleksandar Lazić otvorio čitalište u Kumanu kod Zrenjanina 1882. godine. Na tim temeljima su nastali beogradski Muzej knjige i putovanja i Muzej srpske književnosti u okviru Udruženja Adligat.
Rođen sam i odrastao među knjigama, slušajući bakine priče o bogatoj porodičnoj biblioteci, o pradedi Luki i pozorišnoj trupi u kojoj je učestvovao i za koju je pisao scenarija, o tome kako je preko Albanije nosio knjige ušivene u gunj, zakopavao ih da ih sakrije od komunista i odbijao da ih proda čak i u trenucima kad nije bilo hrane u kući.
Odrastanje
Najsrećnji trenuci mog detinjstva bili su kad sam otkrivao velikane poezije - Đuru Jakšića, Crnjanskog, Žaka Prevera, Pola Elijara... Kada sam prvi put čitao Dostojevskog, činilo mi se da sam zamađijan - nisam mogao da prestanem sa čitanjem knjige, čak sam hodao ulicom čitajući. Poskakivao sam od sreće sa svakim stihom Majakovskog - toliko me je uzbuđivalo što takvi stihovi postoje na planeti! Istovremeno sam počeo da otkrivam strane zemlje i narode putem knjiga, a onda i poštanskih maraka, koje sam započeo da sakupljam sa sedam godina uz brižne lekcije svog oca. Još tada sam poželeo da sve te predele posetim. Čitanje i putovanje su dve strane istog novčića čija suština je znanje.
Porodica
Moji roditelji su uvek isticali vrednosti obrazovanja, čitanja i širokih vidika. Tokom mog odrastanja nisu bili strogi, osim za školske ocene. Moja majka je bila zamenica generalnog direktora turističke agencije "Putnik", giganta nekadašnje države i razvijenog turizma, a ja sam deo svog detinjstva proveo u njenoj kancelariji i u najranijem dobu saznavao ponešto o dalekim predelima.
Odlikaš
Uvek sam bio odličan đak, a tokom srednje škole đak generacije i jedan od 40 dobitnika stipendije Grada Beograda za najbolje đake. Učestvovao sam i pobeđivao na više republičkih takmičenja - iz krivičnog prava, besedništva, daktilografije... Najuzbudljivije su bile srednjoškolske godine, kada sam, zahvaljujući izvanrednoj profesorki srpskog jezika i besedništva Svetlani Gradinac, koja mi je bila razredni starešina, dobio slobodu i podstrek da se bavim umetnošću. Organizovali smo veliki broj izložbi i pozorišnih predstava za koje sam pisao scenarije i u kojima sam glumio. U trećoj godini srednje škole sam objavio prvu knjigu "Gete - poezija i istina". To je period koji je trasirao moj sadašnji put. Tada je nastao i moj prvi putopis - o Efesu, objavljen u školskom listu u čijem osnivanju sam učestvovao.
Prve simpatije...
Moja porodica je decenijama izdavala kuću ambasadama. Možda sam imao desetak godina kad su se u jedan stan porodične kuće uselile diplomate iz Indonezije. Zaljubio sam se u njihovu ćerku Vindu, koja je bila mnogo starija od mene. To je bio moj prvi poljubac u životu. Nekoliko godina kasnije u našoj kući su živeli Brazilci iz Unprofora. Provodio sam dane s njihovom ćerkom Taćjanom, a i tu su se rodile iskrene simpatije. Otad su prošle decenije, ali i danas Indonežanke i Brazilke imaju posebno mesto u mom srcu.
Književnik s diplomom prava
Želeo sam da studiram književnost i teška srca sam prihvatio želju roditelja da završim prava. Bilo je teško i u više navrata sam želeo da se prebacim na književnost, iako sam ispite završavao u roku i s prosekom iznad osam. Između srednje škole i fakulteta otputovao sam u Tajland i tako je nastala prva knjiga mojih putopisa "Tumaranje zemljom osmeha". Već tada sam znao da ću do kraja života putovati i pisati. S roditeljima sam se dogovorio da mi, dokle god sam redovan student, novac koji bi plaćali za studije daju za putovanja. Nosio sam udžbenike, pa sam krivično procesno pravo spremao u krateru jednog vulkana na Sumatri, porodično pravo među vrhovima tibetanskih planina... Vraćao sam se pred ispite, nekad i pravo sa aerodroma odlazio na polaganje.
Pravo mi je mnogo pomoglo u životu, već deset godina sam advokat. Mnoge zemlje ne bih posetio, mnoge projekte ne bih ostvario bez pravničkog obrazovanja. Držao sam predavanja o pravnim aspektima međunarodnih odnosa od Vladivostoka do Londona, a pravo mi je otvorilo vrata i do mnogih značajnih ljudi.
Knjige
Rođen sam u kući punoj knjiga, gde nisu samo police bile prepune kvalitetne literature, već je čak i ceo krevet ležao na knjigama. Roditelji su mi od najranijeg detinjstva čitali svako veče. Kad me pitaju koliko se bavim knjigama, obično kažem 250 godina, jer imam osećaj kontinuiteta s mojim precima koji su se time bavili.
Putovanja
Ljubav prema putovanjima probudila se na insistiranje moje majke, pošto sam kao dete više voleo da budem kod kuće. Tokom tinejdžerskih godina počeo sam da posećujem rodbinu i prijatelje u Evropi, a svako leto sam provodio kod tetke u Londonu. Tamo sam imao priliku da se upoznam s mnoštvom različitih naroda i zavoleo sam bogatstvo koje nosi raznovrsnost kultura. Koliko ste zemalja obišli, obično me to pitaju. Ne znam tačan broj, a to bi bilo i komplikovano izbrojati zbog problematičnog statusa mnogih teritorija koje sam obišao. Obično kažem da sam posetio stotinak zemalja na šest kontinenata i proveo petnaestak godina na putovanjima.
Želim da upoznam planetu
Žene i zemlje - ne brojim. U takvoj evidenciji gube se smisao, poštovanje i lepota. Svaka zemlja je posebna i ne može postati broj. Šta znači ako dođete u Srbiju na dva sata ili na jedan dan? Da li recimo Amerikanac ili Novozelanđanin koji dođe na takvu brzinsku posetu, ispije kafu na Terazijama i ode, može zaista da se pohvali da je upoznao, shvatio našu zemlju, kulturu, istoriju, naš mentalitet? A šta da kažemo sa zemljama koje su dvadeset ili sto puta veće od Srbije, a ti "brojači" ih posete na nekoliko sati. Da sam želeo, odavno bih posetio sve zemlje sveta na taj način. Već dugo ne odlazim ni u jednu zemlju ako tamo ne mogu da ostanem barem mesec dana. Naravno, verujem da ću na kraju ući u svaku zemlju planete, a voleo bih, za najveće zemlje, da zađem i u svaku njihovu provinciju.
Moj cilj je da što više upoznam našu planetu i da o tome ostavim trag u putopisnom opusu koji dosad nije ostvaren u srpskoj književnosti. Istovremeno razvijam mrežu članova i donatora Muzeja knjige i putovanja, punim taj muzej neobičnim predmetima kao što su knjige štampane na svili, načinjene tako da mogu da se pojedu - od pirinča, ali i sasvim nejestive, recimo od papira nastalog iz slonovog izmeta, s koricama od ljudskih kostiju, ispisane na palminom ili bananinom lišću...
Susret sa smrću
Samo bog zna kako i zašto još uvek glavu nosim na ramenima! Jednom su u Metohiji Albanci postrojili decu koja su pokazivala da žele da me zakolju... U Iraku su pucali na moju "ladu nivu", metak mi je razbio levi far. Verenicu sam odveo na ručak u Černobilj, ali nije nam bilo svejedno kad su posle merili koliko smo se ozračili. U Etiopiji je na pravdi boga jedan snažan Afrikanac počeo da me davi, jedva me je spasla saputnica koja se baš tog dana našla sa mnom, inače sam putovao sam. U udaljenim afričkim plemenima događalo se da me kamenuju, gađaju strelama... Ipak, najteže je bilo u Južnoj Osetiji, kad su me stavili u zatvor na desetak dana da me "istraže". Jedva su me pustili, posle mnogih zastrašujućih iskustava, na ličnu urgenciju Sergeja Lavrova. To sam opisao u knjizi "Na vratima istoka".
Lutka
Na puno putovanja se nisam uputio sam. Nosio sam sa sobom seks-lutku na naduvavanje, Milevu. Zabrinuti za moju bezbednost, roditelji su mi na zadnje sedište automobila postavili jednu (obučenu) seks-lutku sa sve kačketom i cigaretom u ustima. Tako bi drugima izgledalo kao ne putujem sam, da je još neko sa mnom u kolima. Dogodovštine sa Milevom su epske, postala je TV zvezda u Bugarskoj jer su novinari s njom radili intervjue, u Rusiji su pijanci hteli da me tuku zato što sam ostavio usamljenu ženu da me čeka u autu dok ja s njima ispijam votku. No, najteže je bilo u južnoosetijskom zatvoru, kad su čuvari želeli da s njom provedu noć, a ja nisam dozvoljavao - nisu pomagale ni molbe ni pretnje, pa čak ni pokušaj da me potkupe. Branio sam Milevinu nevinost ko da mi život od toga zavisi, nevinost u koju niko od njih nije verovao...
Nova knjiga - o Keniji
U ovoj knjizi detaljno opisujem susrete s lavovima, zmijama, antilopama, nosorozima, gepardima, nilskim konjima, pokojim nojem i hijenom, kao i gungulu opasnih ulica Najrobija i Mombase. U saobraćajnom špicu Najrobija ugledao sam lava odbeglog iz obližnje savane! U jednom nacionalnom parku imao sam prilike da prvi put u životu poljubim žirafu. Saznao sam kako može da se usvoji kornjača, šta da radim ako me ujede zmija otrovnica (prvo treba da je slikam!)... Osluškivao sam ljude na koje sam nailazio, beležio njihove životne priče, strepnje, muke i nadanja. Obilazio sam udaljene arheološke lokalitete, specijalizovanu bolnicu za magarce i udaljena gigantska stabla baobaba - jedno me je toliko oduševilo da sam mu čak napisao pesmu! Kenija je ogromna zemlja, sedam puta veća od Srbije, a ja sam obišao teritoriju kao dve moje otadžbine. Sa 44 naroda i više od 50 miliona ljudi, ova ogromna zemlja je prava riznica kultura i prirodnih bogatstava. Sve što sam doživeo i video satkao sam u knjigu "Kenija - damari divljine", koja je upravo objavljena u izdanju Lagune.
Privatni život
Hobije sam pretvorio u opšte dobro - filatelista sam i moja zbirka je sad u Muzeju knjige i putovanja, bibliofil sam i tako je nastala zbirka Muzeja knjige i putovanja... Ko bi pri zdravoj pameti čuvao dva miliona knjiga i kojekakve dragocenosti da ih u grob ponese? U čemu je smisao ako samo ja vidim i iskusim bogatstvo sveta? Moje bogatstvo sastoji se u tome da obogatim druge.
Oženio sam se pre dve godine u pravoslavnoj crkvi u Džakarti Indonežankom koju sam upoznao u biblioteci u podnožju tri vulkana. Indonezija je ogromna zemlja sa 18.000 ostrva i skoro 300 miliona stanovnika, a posetio sam je 14 puta. Tamo sam imao priliku i da se sprijateljim s pravim piratima, u jednom plemenu bivših ljudoždera zabeležio sam recepte za ljudetinu, a tad sam i prvi (i zasad jedini) put pobegao sa sopstvenog venčanja koje su mi zbog jezičkog nesporazuma priredili u plemenu Batak. Sve to sam opisao u knjizi "U srcu Sumatre", koja je dugo bila fakultativna lektira za srednje škole. Dece još uvek nemam, barem ne da to znam.
O sreći
Sreća za mene nije ushićenje, već spokoj, udisanje lepote. Takve momente često doživljavam na putovanjima, naročito u prirodi i sa životinjama ili u udaljenim plemenima u kojima se osećaju bratstvo i dobrota. Čudesa prirode naročito nadahnjuju: recimo plivanje među svetlucavim planktonom u jednom kenijskom zalivu je kao da plivate među zvezdama. Milioni organizama svetlucaju kao svici svuda oko mene, i kako plivam, tako svetlucaju jače oko mog tela...
Foto: Instagram.com/viktorlazicvi
O odlascima
Smrt bake i deke, prijatelja kao što su Vera Dražić, profesorka engleskog koja je u najtežem vremenu podržavala stvaranje Adligata i moje putopise, profesor Ivo Tartalja, koji mi je zbog putopisa o Sumatri poklonio originalna pisma Miloša Crnjanskog, Vladeta Jerotić, koji je uvek tražio da mu posle putovanja pokazujem fotografije i pričam o lepoti lokalnih žena, zatim smrt Milovana Danojlića, filateliste Jovana Ašlera... Često su me ovakve vesti sustizale na putovanjima i obeležile su pojedine destinacije na kojima bih se tad našao.
Razmišljanje o smrti
Nije težak nestanak, već rastanak, napisao sam u knjizi "U srcu Sumatre". Nikad se nisam plašio smrti, često sam ulazio u grobnice, verovatno više nego većina arheologa, jednom su samo za mene članovi jedne kraljevske porodice iz plemena Torađa u Indoneziji izvadili iz groba svog mrtvog mumifikovanog dedu da ga upoznam... Nikada nisam imao problem s mrtvima, ali zato sa živima glavobolje ne prestaju! I samo se živih ljudi plašim. Verujem da smrt, prelazak u drugi svet, sa sobom nosi smirenje i da duša tad ima prečeg posla nego da bude zla i pakosna. Tad je spojena s lepšim svetovima i dubljim vrednostima. Ako i ostane naopaka, verujem da moj čist, otvoren i dobrodušan odnos prema onostranom pravi barijeru za loše stvari. Voleo bih da me smrt zatekne negde na kraju sveta, recimo na vrhu izuzetno visoke planine, sa pogledom kojem nema kraja, sa oblacima nadohvat ruke. Ne postoji pogrešno vreme ni za život ni za smrt, svaki je trenutak pravi.
O veri
Verujem u večnost, čak i u večnost svakog trenutka. Čak je i prolaznost, baš kao i kretanje, večna! Svrha mog tumaranja planetom je sakupljanje i čuvanje kulturnog blaga i pisanje putopisa. Kao što je to napisao Gete, mi smo tu da sebe ovekovečujemo...
Kad se osvrnem...
Voleo bih da sam više pisao i više putovao. Na putovanjima sam, doslovno, bio gost kraljeva na dvorovima i prosjaka ispod mostova, a događalo mi se da prosjaka više poštujem i više želim za prijatelja. Putovanja su me naučila da budem smireniji, radoznaliji, pošteniji, da volim i poštujem različitost, sve i svakoga, čak i najmanjeg mrava, da pronalazim lepotu u svemu, da zastanem i da budem oduševljen običnim stvarima, lepom zgradom, veličanstvenim plavim nebom.
Uglavnom se ne osvrćem i ne razmišljam o prošlosti, ali sam shvatio da žalim uglavnom za onim što nisam uradio, da je mnogo manje kajanje za načinjenu grešku nego za propuštenu priliku.
Poruka za kraj
Toliko toga uzbudljivog, novog, prelepog nudi planeta. Kao što je rekao grčki filozof Tales iz Mileta: "Šta je najlepše? Svet, jer sve lepe stvari samo su jedan njegov deo. Šta je najmudrije? Vreme, jer čim je stvorilo jedno stvara i drugo. Šta je najraširenije? Nada, jer nju imaju i oni koji nemaju ništa drugo."
Autor: Snežana Milovanov
