Bili su to predugo popodne, noć i jutro tokom kojih su vladali jako uzbuđenje i veliki strah među žiteljima zaselaka na obroncima Avale.
Razlog je bio nestanak dvogodišnjeg dečaka Vladana Nikolića, kome se iznenada, u četvrtak, 9. oktobra 1977. godine oko 16 časova, izgubio svaki trag.
Stanovištvo tog kraja i petnaest milicionera Stanice milicije Voždovac tragalo je očajnički cele noći za nestalim detetom na prostoru između Belog Potoka i spomen stratišta žrtava fašizma u Jajincima.
Roditelji i komšije odmah su izneli sumnju da je neko oteo dečaka. U to vreme priče o otmicama dece su se povremeno pojavljivale u javnosti, iz nepoznatih razloga, i unosile nemir među građane. Tvrdilo se da stranci odvode decu u zemlje Zapadne Evrope ili čak Azije. Iako su to uvek bile glasine, za koje su tadašnji političari tvrdili da su deo nekakvog “specijalnog rata” protiv Jugoslavije, ovog puta je dvogodišnji dečak zaista netragom nestao.
Kako je majka Vera ispričala milicionerima, Vladan se igrao u četvrtak popodne pred svojom kućom u Jajincima i često je izlazio na puteljak koji prolazi pokraj kuće i prostranog kukuruznog polja. Oko 16 časova dala mu je lek, jer je dečak nedavno preležao nazeb. Tada je poslednji put videla sina, kome se zatim izgubio svaki trag.
— Izašao mi je napolje da se igra. Stalno mi je bio pred očima, ali pošto se igrao pred kućom, nisam se plašila da će odlutati. Nikad dosad nije odlazio dalje od susedne kuće. Iznenadila sam se kad mi je mali sestrić rekao da Vladana nigde nema – pričala je tada dečakova majka Vera Nikolić, koja je u očajanju pokušala čak i da izvrši samoubistvo, ali su je susedi sprečili.
Potražila ga je kod suseda, ali ga nije našla. Kako je vreme odmicalo, a mališana nisu uspevali da pronađu obuzimala ih je panika. Alarmirana je milicija.
Raspitivali smo se na sve strane, da li je neko video mog sina. Neke žene su mi rekle da su dečaka videle sa dvojicom mladića, gore, na Avalskom putu, na autobuskoj stanici. To me je prenerazilo i uplašilo. Odmah sam pozvala miliciju
U međuvremenu, iskupilo se tridesetak ljudi i žena, koji su krenuli u organizovanu potragu. Pregledano je kukuruzno polje u blizini kuće. Komšije su pretražile svaki grm i šibljak. Dečaku, međutim, nije bilo ni traga.
Dolaskom milicionera Stanice milicije Voždovac, traganje se proširilo na veći prostor. Cele noći milicioneri i građani uzalud su tražili i dozivali nestalog Vladana.
— Pričalo se da je dečak viđen sa nekim čovekom u sivom mantilu, koji ga je držao u rukama i nosio prema Jajincima — svedočio je Dragoslav Jovanović, jedan od suseda.
Tek posle neprospavane noći, pune uzbuđenja i strahovanja, mališan je pronađen u kukuruzištu, nedaleko od roditeljske kuće, pored Kaljavog potoka, nedaleko od restorana „Župa” pod Avalom. Sedeo je na zemlji sam, musav, ali nepovređen. Nije čak ni plakao.
Dečaka su pronašli milicioneri Dušan Živković, Vidosav Miljković i građanin Vladimir Ćirković – ispričao je komandir Stanice milicije Voždovac, Vujadin Bokan.
Iako su svi bili srećni zbog ishoda, jedna stvar je ipak bunila milicionere: dete je bilo sasvim suvo i sigurno da noć nije provelo napolju, jer bi ga rosa skroz promočila.
Kad smo mu prišli nije ni plakao. Pitao je samo gde je moj tata – rekao je jedan od milicionera.
Otac dečaka, Stanko Nikolić, prigrlio je sina jedva stojeći na nogama od silnog uzbuđenja. Odmah je sa njim otišao u Dečіju kliniku gde su lekari ustanovili da dete, na sreću, nema nikakvih povreda.
Na mesto na kome je dete pronađeno izašla je ekipa krim-tehničara SUP Beograda. Istraga je trebalo da utvrdi kako je mališan nestao i gde, i eventualno s kim, je proveo noć. Međutim, odgovora nije bilo. Dete se nije sećalo ili nije umelo da objasni, a tragova nije bilo. Tako je ovaj misteriozni nestanak ostao nerazjašnjen i povod za nove glasine o “ljudima koji odvode decu”.
Šta god bila istina, da li je dete bilo predmet neuspele otmice, ili je odlutalo od kuće, samo je jedno bilo važno: nađeno je živo i zdravo i vraćeno kući.
Autor: Snežana Milovanov
