Sve je delovalo prilično lako - kao vežba "igranja uloga", a učesnici su u bilo kom trenutku mogli da napuste eksperiment
Psiholog sa Stanforda Filip Zimbardo dobio je pozamašnu sumu novca od američke mornarice 1971. godine da sprovede eksperiment koji bi pomogao da steknu dublje razumevanje interakcija i dinamike između čuvara i zatvorenika.
Da bi sproveo studiju, danas poznatu kao Zatvorski eksperiment u Stanfordu, okupio je 24 mladića i objasnio im svoju zamisao - potrebno je da u naredne dve nedelje učestvuju u krajnje neobičnom projektu.
Zimbardo i njegove kolege pretvorili su podrum zgrade u lažni zatvor, čiji će on biti “upravnik”.
Što se mladića tiče, njihovo je bilo da “igraju” čuvare ili zatvorenike, prema ulozi koja će im biti nasumično dodeljena. Za učešće je najavljena novčana nadoknada.
Oni su se prethodno javili na oglas i nakon toga bili podrobno ispitani (u kasnijim studijama pojedini psiholozi kritikovali su izbor kandidata, prim. aut).
Učešće je bilo zabranjeno onima koji su imali dosije, kao i ljudima problematičnog ponašanja. Svi mladići bili su zdravi, nikada ranije nisu pokazivali sklonost ka nasilju i važili su za dobre studente.
Sve je delovalo prilično lako - kao vežba “igranja uloga”, a učesnici su u bilo kom trenutku mogli da napuste eksperiment. Ili im je tako bar obećano.
Noć pre početka eksperimenta, Zimbardo je objasnio pravila “čuvarima”. Bilo je potrebno da obezbede danonoćni nadzor, što je značilo da će biti podeljeni u tri smene po osam sati.
Dobili su uniforme, naočare za sunce i drvene palice, a eksplicitno im je rečeno da ne smeju udarati ili na bilo koji drugi način fizički zlostavljati zatvorenike.
U snimku studije, Zimbardo se može videti kako razgovara sa stražarima i govori:
“Možete u njima izazivati osećanja dosade, straha do nekog stepena, možete da kreirate pojam proizvoljnosti da je njihov život potpuno kontrolisan od strane nas, po sistemu, ti, ja, i oni neće onda imati privatnost. Oduzećemo im individualnost na razne načine. U principu cilj svega ovoga je da osete nemoć. U takvoj situaciji, mi ćemo imati svu moć i oni neće imati ništa”.
Sledećeg dana, pripadnici prave policije koja je pristala da uzme učešće u eksperimentu, došli su u domove kandidata određenih da budu zatvorenici i odveli ih sa sobom.
Zatim su pretreseni, uzeti su im otisci prstiju i snimljene fotografije. Prevezeni su do podruma, gde su ih čekali stražari. Umesto imena, dobili su brojeve kako bi se stekao utisak što veće dehumanizacije.
Prvi dan eksperimenta protekao je relativno bez događaja, a drugog dana zatvorenici u ćeliji 1 blokirali su vrata krevetima i skinuli kape, odbijajući da izađu ili prate uputstva nadređenih.
Stražari iz druge smene su dobrovoljno radili prekovremeno, kako bi pomogli u smirivanju otpora, a potom su prskali zatvorenike, pomoću aparata za gašenje požara.
Shvativši da je kontrola devet zatvorenika sa tri stražara u smeni bio izazov, jedan od njih je predložio da se koriste psihološke metode kako bi se kontrolisali.
Neke zatvorenike koji nisu bili uključeni u otpor su tretirali privilegovano i davali im nagrade, kao što su veći obroci.
Ovakvo ponašanje izazvalo je sumnju među zatvorenicima da postoje “doušnici”.
Do kraja drugog dana, jedan od njih je imao nervni slom i morao je da napusti eksperiment (u intervjuu 2017. godine je priznao da je sve lažirao, prim. aut).
Stražari su primoravali zatvorenike da ponavljaju dodeljene brojeve kako bi pojačali ideju da je to njihov novi identitet. Vrlo brzo su počeli da ih maltretiraju, koristeći fizičko kažnjavanje (dugotrajne vežbe za napravljene greške), prenosi Istorijski Zabavnik.
Sanitarni uslovi su pogoršani odbijanjem stražara da dozvole nekim zatvorenici da mokre ili vrše nuždu normalno, već su to morali činiti u kanti smeštenoj u ćeliji.
Sređeni dušeci su bili “vrednovana stavka” u zatvoru, a stražari bi kažnjavali zatvorenike koji ih nisu sređivali, tako što bi im uklonili dušeke (ostavljajući ih da spavaju na betonu).
Neki zatvorenici su bili prisiljeni da budu goli, kao metoda degradacije. Nekoliko stražara je postajalo sve okrutnije kako je eksperiment napredovao, a kasnije je zaključeno da je trećina njih iskazala sadističke sklonosti.
Treći dan bio je rezervisan za posete. Za ovu priliku, Zimbardo je tražio da se zatvorenici nahrane i da se zatvor očisti, kako ne bi izazvao gnev roditelja koji su igrali ulogu posetilaca.
Do četvrtog dana, neki od zatvorenika bili su samoubilački nastrojeni, uz potpuno gubljenje osećaja za realnost.
Stanfordski zatvorski eksperiment je završen šestog dana kada je Zimbardo doveo diplomiranog psihologa Kristinu Maslač da analizira situaciju. Malo je reći da je bila zgrožena.
I Zimbardo je shvatio da mora obustaviti eksperiment nakon pregledanja noćnih snimaka na kojima je video mnogo gore i ponižavajuće načine kažnjavanja i dehumanizacije zatvorenika.
On je zaključke o eksperimentu prijavio Američkom komitetu za pravosuđe. Bio je izložen kritikama, ali je tvrdio da je dokazao da spoljašnji uslovi, a ne ličnost pojedinca, određuju reakciju ljudi pod stresom.
Gotovo bez prinude i uz malo ubeđivanja, osobe koje nisu imale istoriju nasilja, postale su sadisti, spremne da počine užasne zločine nad dojučerašnjim kolegama i prijateljima.
S druge strane, zatvorenici su trpeli nasilje - potpuno prihvativši ulogu žrtve. Posle samo nekoliko dana bili su slomljeni, a rutinu zatvorskog života prihvatili su kao normalnu.
Rezultati eksperimenta imali su dubok uticaj na zatvorski sistem. Istovremeno, pokazuju da kada ljudi osete dovoljno moći i budu oslobođeni odgovornosti, vrlo lako mogu počiniti zločine kakve pod normalnim uslovima nikada ne bi.
O eksperimentu, rezultatima i svemu što ih je pratilo snimljeno je nekoliko filmova, što dokumentarnih, što igranih.
Autor:
