Slučaj bake (80) koja je prenoćila u supermarketu, a da to niko nije ni znao, potresao je celu Srbiju.
Penzionerku iz naselja Bresnica navodno su našli radnici jutarnje smene. Naveli su da je pojela dve kesice grickalica i flašu vode. A kako baka živi sama, niko se cele noći nije ni pitao gde je i šta je sa njom.
Međutim, ovo nije ni prvi ni poslednji sličan slučaj koji se dogodio. Ali na sreću, sa krajem bezbednim po baku. Priče od kojih radije odvraćamo glavu uglavnom se završavaju tužno. Tako neretko čujemo da su telo nekog penzionera, i to u srcu velegrada, našli tek kada je zgradom počeo da se širi nesnosan smrad. Stari ljudi koji žive sami kao da su izolovani čak i od svojih prvih komšija. Niko ih ne obilazi i ne pita kako su.
Samoća prouzrokuje razne probleme, te tako penzioneri koji žive sami zanemareni od svoje porodice ili odvojeni silom prilika često podležu demenciji i usamljenosti.
Predsednica udruženja penzionera opštine Stari grad Beograd govorila je o teškoćama samačkog života penzionera i da jednostavno pitanje kako si njima može ulepšati dan, ali se osvrnula i na savremeni život koji je dosta brz i zbog čega dosta penzionera ispašta.
"Mnogo ovakvih primera ima. Meni je jako žao te bake koja je prenoćila u supermarketu, međutim tek sada će joj biti problem jer će je savladati strah da će joj se opet desiti. Mi imamo volontere koji daju sve od sebe kako bi stariji ljudi imali što manje briga, mi ih rado posetimo, pomognemo šta treba, znate kad dođete u te godine potrebno je samo da vas neko pita kako ste i već će vam biti bolje. Mladi ljudi žive brzo, ali i nisu svesni odgovornosti koju imaju prema starijim ljudima, prosto oni ne mogu da brinu o penzionerima. Tempo života je takav da i radno vreme ne može da dozvoli i onim ljudima koji žive sa penzionerom da budu mnogo posvećeni, istakla je prof dr Snežana Nena Šantić.
Sagovornica ističe da je dom za stare odlična stvar, međutim postoje problemi koji su prouzrokovani izmeštanjem osobe iz svoje zone komfora, pa se dogodi i da posle šest meseci do godinu dana osoba obično premine.
"Nažalost, dom za stare je dobra stvar, međutim kada penzionere izmestite iz okoline i doma na koji je navikao, gde je proveo tolike godine života, njihovo srce to ne može da izdrži, kroz šest meseci do godinu dana oni izdrže, potom nažalost umiru. Zona komfora je promenjena i tu se ne može ništa. Uglavnom prvo počinje demencija sa kojom se nije lako nositi, mi imamo radionice za porodicu demente osobe, jer vi dementnoj osobi ne možete pomoći, a njihova porodica je tu da preuzme odgovornost, ali na pravi način", rekla je predsednica udruženja penzionera.
Predsednica napominje da bi bilo dobro da postoji još jedan centar koji bi se bavio penzionerima, jer službama koje su sada nadležne imaju previše posla i nije moguće da se sve stigne.
"Znate kad stariji ljudi krenu negde i kad su na primer na ulici i tom prilikom projuri motor ili automobil, stariji ljudi obično zastanu, pa se okreću gotovo su dezorijentisani i tada nastaju situacije i poput bake iz supermarketa. Tako je jedna baka krenula da prošeta, toliko se dezorijentisala da nije znala gde j otišla, a mi smo je posle sedam sati našli na Keju. Sa druge strane ima i onih koji su stariji, penzioneri, ali su vitalni, nisu dementni, vode normalan život. Postoji mnogo opasnosti za stare osobe koji su sami pored toga što nemaju brigu koja im je potrebna, mnogi nalete i na "lovce na starije osobe" kojima je novac na prvom mestu. Potrebno nam je samo da imamo jednu socijalnu službu koja će biti samo za starije. Centri za socijalni rad dobro rade svoj posao, ali prosto nije moguće da da u isto vreme rade i za decu, i za razvode i nasilje nad decom, prosto nema dovoljno ljudi", prof dr Snežana Nena Šantić.
Sagovornica zaključuje da je možda lakše ljudima u seoskom okruženju koji žive sami jer su ljudi empatičniji nego gradske komšije.
Autor:
