Gotovo da nema pojedinca koji ovaj veliki praznik danas neće obeležiti, bilo da slavi slavu ili ide u goste, a širom Srbije se na ovaj dan čuje pesma koja nosi naziv po ovom prazniku, "Đurđevdan".
Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave Svetog Đorđa, u narodu znan kao Đurđevdan. Đurđevdan je praznik sa puno običaja i magijskih radnji za zaštitu, zdravlje i plodnost, koje se tog dana obavljaju.
Gotovo da nema pojedinca koji ovaj veliki praznik danas neće obeležiti, bilo da slavi slavu ili ide u goste, a širom Srbije se na ovaj dan čuje pesma koja nosi naziv po ovom prazniku, "Đurđevdan".
Pesma "Đurđevdan" danas je vezana za veselja. Osim što je slušamo tokom svih većih praznika, obožavamo da je čujemo i na drugim veseljima poput malih i velikih matura, svadba, krštenja ili čak najjednostavnijih privitnih žurki. Ipak, malo ko zna tragediju koja se krije iza ove popularne pesme i pravu priču o njenom nastavku, koja ledi krv u žilama.
Srbija će zauvek pamtiti Đurđevdansko jutro 1942. godine. To jutro bilo je pogubno za sarajevske Srbe koji su bili zatočeni u logorima i zatvorima u tom gradu.
Profesor doktor istorije umetnosti Žarko Vidović, jedini preživeli svedok ovog tragičnog događaja, ispričao je za medije ova pesma nastala je u "vozu smrti" koji je putovao iz Sarajeva za Jasenovac.
Poslednji hod
Prema njegovim rečima, na putu prema kazamatu, zatočenici u vagonima bez hrane i vode počeli su da padaju u krize zbog straha i neizvesnosti.
U opštem haosu, jedan od njih, za koga se tvrdi da je bio član sarajevskog kulturno-umetničkog društva "Sloga", u sopstvenom grču i nemoći, iz ponosa i prkosa, prvi put je zapevao:
- Proljeće na moje rame slijeće, đurđevak zeleni, svima osim meni, Đurđevdan je!
Ipak, pesma nije oduševile ustaše, te su svi prozori na vagonima zatvoreni, a veliki broj nesrećnih putnika ostavio je život baš u tom vozu, dok su oni preživeli svoje dane provodili u Jasenovcu.
Pesma "Đurđevdan", koju je pre gotovo tri decenije obradio Goran Bregović je pesma tuge i bola, nastala u ljudskoj nemoći i očaju, ali i ponosu i prkosu sarajevskih Srba koji su vozovima smrti na Đurđevdan 1942. godine transportovani za Jasenovac, odakle se vratio tek svaki deseti Srbin od njih 3.000 koliko ih je odvedeno tog 6. maja iz Sarajeva za Jasenovac.
