Poznato je da je Srbija bogata običajima i tradiciji koji se razlikuju od kraja do kraja. Međutim, ono što većina ljudi u našoj zemlji radi isto je da iznosi hranu na sahranu i istu jede na groblju.
Pomalo bizarno, složićemo se, ali "valja se", kaže narod, ali smo ipak odlučili da pitamo svešteno lice da li se ovakav običaj kosi sa hrišćanstvom.
- Iznošenje hrane na grob pokojnika nikako nije hrišćanski, to je narodni običaj koji se utemeljio kod nas - započinje sveštenik Bogdan Milovanović.
Prema njegovim rečima, na ovaj način se kvare hrišćanski običaji, jer bi hrana trebalo da se deli onima koji nemaju, a da je na nama samo da se molimo za pokoj duše.
- Mrtvima hrana ne treba. Naša vera nas uči da je Hristos dao žrtvu za nas, tako što je dao svoj život i od tada se žrtve više ne prinose, jer veće od njegove nema. Običaj da se hrana iznosi i jede na groblju je pagnstvo i na tu priču treba staviti tačku - ističe Milovanović.
Međutim, sveštenik je objasnio da ipak postoji nešto što bi trebalo odneti na grob.
- Na pomene, parastose, godišnjice i Zadušnice treba da se iznese pšenica koja mora da bude obarena i zaslađena medom. Žito je simvol vaskrsenja, te je njegova simbolika veoma jaka. Pored žita, odnosno "koljiva", treba poneti i crno vino koje je simbol Hristove krvi koju je prolio za nas - zaključuje naš sagovornik.
Foto: Pink.rs
Šta se radi sa hranom koja ostane?
S obzirom na to da se za sahranu spremi bogata trpeza i da mnogima u tim trenucima nije do jela, logično je da hrane ostane na pretek.
Ta hrana se uglavnom deli ljudima koji su bili na sahrani ili pomenu, a jedan deo se ostavlja za pokojnika.
Podsetimo, Kurir je uoči zimskih zadušnica pisao o običajima na jugoistoku Srbije gde nam je jedna baka rekla da ljudi na groblje na Zadušnice iznose sve počev od slatkiša, torti, bombona, grickalica pa sve do suhomesnatih proizvoda, mesa, pečenja, piletine, punjenih paprika, voća i povrća. Piće odnosno gazirani, negazirani sokovi, alkohol idu uz sve to. A ako je pokojnik voleo kafu obavezno mu se na grob donosi i šoljica kafe i ostavlja pored nadgrobnog spomenika.
- Tada bukvalno bude takmičenje ko će bolju hranu da donese pokojniku. Spremamo sve domaće,a donosimo i kupljeno na grob. Međusobno razmenjujemo hranu. Mnogi ne žele da jedu tu hranu sa groblja, dok ima i onih koji naprave čitavu zakusku te ostanu i po tri sata na groblju. Gotovo da zaborave na pokojnika. Na grob se postavi stolnjak i stavi pribor za jelo i čaša i za pokojnika. U taj njegov tanjir se stavlja od svega što smo doneli na grob, dok se sok, vino i kafa prosipaju. Crnim vinom se na kraju prekrsti grob.
Kako nam je sagovornica tada objasnila hrana ne sme da se skloni dok sveštenik ne dođe da to okadi.
- Svešteniku ljudi daju novac, ko koliko ima. On pomene ime pokojnika i okadi grob. Nakon toga razmenjujemo hranu sa najbližima, pakujmo se i odlazimo kući. Mnogi koji dođu sa strane na grob donesu samo cveće, a mi poštujemo naše pokojnike. To je ostalo tako odavnina i običaj se i dalje poštuje iako neki sveštenici kažu da nema potrebe za tim kao i da to nije u duhu pravoslavlja. Čula sam da se mnogi gade toga, ali činjenica je da u mnogim našim mestima postoji i običaji su manje više slični.
