Da su Balkanci, uprkos problemima sa kojima se svakodnevno susreću, još uvek dobrog i velikog srca dokazala je nedavna situacija koja je zadesila jednog bolesnog 63-godišnjeg Splićanina.
S.A. (63) iz Splita je muškarac dijabetičar koji živi sam. Kako kaže, nema ni prijatelja ni neprijatelja, ali ipak nakon skorašnje situacije koja mu se desila nada se kako će se iz nečega lošeg izroditi jedno novo i lepo prijateljstvo.
Vidno emotivan, uzbuđen i tužan istovremeno, jedva da je mogao da prepriča šta mu se dogodilo.
Naime, kao i uobičajeno, ovaj bolesni penzioner išao je kući nakon što je obavio kupovinu.
Foto: Tanjug/Vladimir Sporčić
- Popodne sam izašao iz prodavnice i stao sam na autobusku stanicu. Osećao sam se malaksalo i u jednom trenutku mi je pozlilo. Ustao sam i počeo da mašem vozačima da mi pomognu. Prošla su jedno, dva automobila i treći je stao. Muškarac u belom automobilu sa ženom i porodicom mi je samo rekao da uđem i ne pitam puno. Razgovarali smo putem gde sam mu se predstavio i rekao ko sam, međutim nisam upamtio ko je on – rekao je i briznuo u plač.
"Da njega nije bilo možda ne bih bio živ"
Sva sreća, bezbedno je došao kući.
- Došao sam kući i izmerio šećer. Imao sam hipoglikemiju i morao sam da legnem. Da nije bilo njega, možda me danas ne bi bilo ovde. Dijabetičar sam 40 godina i više provodim vremena ležeći nego šetajući. Jednom sam pao u nesvest i imao izliv krvi na mozgu, pa kad sam se probudio jedva sam preživio operaciju. Samo bih se tom čoveku hteo zahvaliti i upoznati ga. Teško mi je, kakav je dan iza mene, ali biće bolje, preživio sam i gore - rekao je on, te objasnio da se nada da će Splićanin koji mu je pomogao njegov tekst pročitati i javiti mu se.
Autor:
