Potraga za malom Dankom još uvek je u toku, nažalost na društvenim mrežama mogu se primetiti i pojedini negativni komentari na račun roditelja nestale devojčice!
Nestalo dete je najveći strah svakog roditelja, a jedan korisnik mreže X prisetio se šta se njemu dogodilo na plaži.
- Devedeset i neke u Budvi, ćera imala malo manje od tri godine. Plaža, negde oko 11 prepodne. Žena otišla negde, ostavila mi je da je čuvam. Malecka trpa pesak u koficu pomoću lopatice, udaljena od mene nekih dva metra, na desetak metara od vode. Ja čitam nešto, mobilni telefoni još nisu bili u upotrebi. Okrenut sam licem prema njoj, tako da čim dignem pogled vidim je šta radi. Pročitam nekoliko redaka, podignem pogled, i tako... Pročitam sledeći stav, podignem pogled, nje nema. Od zadnjeg puta kada sam je video, prošlo maksimalno 20-30 sekundi - napisao je on, pa dodao:
- Gledam levo desno, još nezabrinut, nema je. Ustajem, osvrćem se, ne vidim je. Prilazim mestu gde se igrala, vidim lopaticu, osvrćem se, osećam kako mi se stomak polako steže u čvor. Počinjem da je zovem po imenu, pitam ljude okolo jesu li je videli. Ne. Prošlo je manje od minut. Stomak je veličine stegnte pesnice. Počinjem da trčim levo desno i da se derem i zovem je iz sveg glasa. Odlazim do ivice vode, urlam. Stomak je veličine klikera. Trčim naokolo kao sišao s uma, prošlo je verovatno dva minuta, urlam iz sve snage. Želudac je u procesu sažimanja kao kada zvezda potroši nuklearno gorivo i krene da se kolapsira u crnu rupu.
Devedeset i neke u Budvi, ćera imala malo manje od tri godine. Plaža, negde oko 11 prepodne. Žena otišla negde, ostavila mi je da je čuvam. Malecka trpa pesak u koficu pomoću lopatice, udaljena od mene nekih dva metra, na desetak metara od vode. Ja čitam nešto, mobilni telefoni… https://t.co/fg69KKhXye
— Laki21 🐕🦺🐱🐾 Stand with your animals!!! (@laki2112) 26. март 2024.
Došla je i njegova žena, saopštio joj je šta se desilo.
- Nije me ubila na licu mesta, kasnije će. U sebi se slažem sa time, nemam apsolutno nikakvih primedbi na to, osećam da tako treba. Razdvajamo se i krećemo na suprotne strane. Krećem se, ali to nije moje telo, već nečije tuđe koje hoda i dere se. Jedan čovek mi prilazi i kaže da izgubljenu decu drže kod neke bine. Trčim tamo i već iz daljine vidim ćeru kako stoji na bini, zajedno sa još petoro šestoro izgubljene dece. I dalje drži koficu u ruci. Moje telo ponovo postaje moje, skačem na binu (koja je visine jedno metar i dvadeset) hvatam ju onako uplakanu u naručje, osećam najveće olkašanje u životu koje sam ikada osetio i verovatno koje ću osetiti ikada. Sreću. Ljubav. Krivnju. Plačem grleći je. Evo plačem sada ponovo se sećajući svega 27 godina kasnije - napisao je ovaj korisnik mreže X.
