Rubi je dočekivala neverovatan rođendan za bilo koje ljudsko biće, a nikoga nije bilo briga. Punila je stotu, ali sa njom nije imao ko da proslavi taj trenutak.
Starica je bila sama, baš kao što je bila i veći deo svog života. Od kada je imala osam godina, a njen otac je otišao da se bori u ratu, njrn život se promenio i od tada Rubi je nosila teret odraslih.
Njena majka je bila slaba žena, pa njen tata je odveo Rubi po strani. „Trebaćeš da budeš velika devojka, Rubi“, rekao je ozbiljno. „Moraćeš da budeš veoma odgovorna i da paziš na mamu, OK?“
„U redu, tata“, odgovorila je Rubi i to je bio kraj njenog detinjstva. Postala je odrasla osoba u porodici i brinula se o svojoj majci i četvoro mlađe braće i sestara.
Nije mogla da dočeka da tata dođe kući, kako bi ponovo mogla da bude dete, ali on to nikada nije učinio. Kada je Rubi imala dvanaest godina, porodica je obaveštena da im je otac poginuo u borbi.
Tata se nikada nije vratio kući. Mama se raspala, toliko je vrištala i plakala da je užasno uplašila ostalu decu. Doktor je morao da dođe i da mami da injekciju, a onda je opet bila tiha i skoro pa nevidljiva.
Penzija koju je mama dobijala od Vlade bila je veoma mala, a nije mogla da radi. Rubi je stoga morala da napusti školu i zaposlila se u obližnjoj radnji koja je prodavala tkanine, konce, dugmad i trake - sve što bi vam bilo potrebno za izradu odeće u tim teškim vremenima.
Rubi je bila bistra i energična i ubrzo je postala nezamenjiva ženi koja je bila vlasnica galanterije, gospođi Doris. Gospođa Doris je bila ratna udovica, baš kao i mama, i bila je ljubazna prema Rubi na svoj način.
Ponekad bi Rubi davala odseke od najlepših printova i komadića šarenih traka kako bi sebi mogla da napravi male haljine za smenu. Rubi je često koristila tkaninu na svojoj braći i sestrama, i na svojoj majci.
Mama se sve više udaljavala kako je starila. Lutala je po kući u spavaćici, a Rubi je morala da je pazi, pa nije tako često izlazila napolje.
Rubi je bila odlučna da njene četiri sestre završe školu i odbila je da im dozvoli da idu na posao kako bi pomogli. „Fokusirajte se na školu“, rekla bi im strogo. "To je najveća pomoć koju nam možete pružiti!"
Rubi je napunila osamnaest godina, a niko nije primetio. Nije bilo zabave, poklona, rođendanske torte. Gospođa Doris nije znala ili nije marila - bila je žena bez emocija.
Mama je bila izgubljena u svom svetu, a Rubine sestre, sa urođenom sebičnošću dece, nisu ni shvatale da i Rubi ima rođendane.
To je bila godina kada je Rubi upoznala Breda. Bio je visok i vitak, i imao je stidljiv osmeh. Došao je u radnju da kupi igle za svoju mamu i ostao da razgovara sa Rubi.
Počeli su da „iskaču“, kako su to ljudi tada zvali. Izašli su na ples i u bioskop, parkirali se i ljubili na Lover's Laneu. Onda je ljubljenje preraslo u nešto više.
Kada je Rubi otkrila da je trudna, Bred joj je rekao da će je oženiti, da će imati lepu kuću i odgajati svoju decu i biti veoma srećni. Onda mu je Rubi pričala o mami i devojčicama.
„Moram da se brinem o njima, Bred“, rekla mu je Rubi. „Obećala sam ocu. Ali za nekoliko godina devojčice će završiti školu, i ostaće samo mama.”
„Tvoja luda majka i tvoje sestre se useljavaju kod nas?“ upita Bred. „Do kraja života? Da li mi to govoriš?" Posle toga, Bred je bio veoma tih.
Pristao je da se nađe sledećeg dana i dogovori venčanje, ali nije poljubio Rubi za rastanak na način na koji je to obično činio. Rubi ga nikada više nije videla.
Saznala je da se dobrovoljno prijavio za novi rat u Aziji tog popodneva. Ostavio ju je samu i trudnu. "Šta ću da radim?" pitala se ona.
Rubi je pritisnula ruke na stomak i zaplakala. Morala bi da se odrekne svog deteta. Dala bi ga na usvajanje i znala da će on ili ona biti voljena i negovana.
Trenutak kada se odrekla tek rođene ćerke bio je jedan od najtežih u Rubinom životu, ali je znala da to radi iz najboljih razloga. „Budi srećna, moja slatka devojko“, prošaputala je. "Volim te."
To je bilo pre više godina nego što je Rubi želela da se seti, i poslednji put kada se osećala mladom.
Posle Breda, Rubi nikada nije pogledala drugog čoveka. Znala je da šta god da se desi, oni nikada neće prihvatiti njen teret, a nije mogla da traži to od njih.
Jedna po jedna, njene sestre su završavale školu i odlazile od kuće. Venčale su se i odselile, a Rubi je ostala da brine o mami, kao i uvek. Rubi je imala sedamdeset tri godine kada joj je umrla mama.
Tog dana Rubi je plakala, ne samo zbog svoje majke, već i zbog gorkog ukusa svog čitavog života. Nije imala ništa. Bila je bez porodice, a od penzionisanja imala je i sve manje prijatelja.
„Samo ću čekati da umrem“, rekla je Rubi sebi. "Sada neću čekati dugo." Međutim Rubi je bila čvrsta žena najboljeg zdravlja i ubrzo je napunila osamdeset, pa devedeset…
Godine su prolazile neobeležene ikakvim slavljem. Nikoga nije bilo briga. Rubi je sedela u svojoj kućici i postajala sve starija. Kada je napunila devedeset devetu, pojavila se socijalna radnica.
Želela je da vidi da li je Rubi sposobna da živi sama. Pogledala je okolo i bila je prilično zadovoljna uslovima života. Otišla je ne poželevši Rubi srećan rođendan.
„Sto“, rekla je Rubi u sebi. „Videla sam čitav vek istorije ovog sveta i nisam proživela ništa od toga. Sedela je u svojoj kuhinji i razmišljala o svom životu kada je zazvonilo zvono na vratima.
Ustala je i otvorila vrata. Tamo je bio jedan mladić i držao je ogromnu tortu na kojoj je bio veliki broj 100. “Zdravo bako!” povika veselo. "Srećan rođendan!"
Rubina brada se spustila. „Mladiću, pogrešio si kuću…”
„Ne, nisam“, rekao je nežno. „Ti si moja prabaka Rubi. Moja baka je oduvek želela da zna ko joj je rođena majka, pa sam, kada je napunila 81 godinu pronašao otpečaćene zapise.
„Niko nije ni pomišljao da si još uvek živa! Baka je napolju, u kolima, čeka da te upozna - ako se slažeš."
"Moja ćerka?" upitala je Rubi. „Ona je... Da li želi da me upozna? Ja...odrekla sam je se...želela sam da bude srećna..."
„Baka želi da te upozna“, rekao je mladić. „Takođe znamo da ste dugo bili sami, ali sada imate porodicu: ćerku, petoro unučadi i petnaest praunučadi!
Rubi je počela da jeca, a mladić ju je zagrlio. „U redu je“, rekao je. „Sad smo ovde, a ti ćeš imati priličnu zabavu!“
Rubi je upoznala svoju ćerku, svoje unuke i praunuke, i to je bio najbolji dan u njenom životu. Zapalili su svećice na torti i pevali „Srećan rođendan“. Bio je to najlepši zvuk koji je Rubi ikada čula.
Autor:
