Šta sve možete da uradite za devet sekundi? Da spasete 50 života?! Samo toliko vremena imao je mašinovoda Robert Ostrogonac, iz Subotice, kada je na pruzi između Ratkova i Odžaka video teretni voz koji stoji, da spase svoj i živote putnika.
I uspeo je. Iako je saobraćajna nezgoda, koja se dogodila 17. novembra prošle godine, bila ogromna jer je pun putnički voz, kojim je upravljao, udario u teretni koji je stajao na koloseku, niko od putnika nije nastradao.
Iako i sam teže povređen, Ostrogonac je svojom pribranošću sprečio da ova nesreća ima tragične posledice.
- Bio je petak, radni dan kao i svaki drugi, na koji odete sa planovima, uobičajenim mislima... Krenuli smo iz Novog Sada, sve je bilo u redu. Na železnickoj stanici u Ratkovu je bila uredna otprema voza i mi smo krenuli po uobičajenoj proceduri. Nažalost, nismo bili obavešteni o tome da je jedan teretni voz imao defekt, a dok se on ne skloni sa staničnog razmaka, nije trebalo da dobijem dozvolu da krenem sa stanice - priča nam o tom stravičnom trenutku Robert, koji osam godina radi kao mašinovođa "Srbijavoza":
- Ne znam kojim rečima bih opisao taj horor. Bio je mrkli mrak i samo odjednom sam ugledao dva svetla zadnjeg vagona tog teretnog voza. Sve mi se okrenulo pred očima. Ceo život. Gledate praktično smrti u oči, svesni ste da ćete nastradati, samo ne znate u kolikoj meri. Onda pomislite na putnike koji sede iza vas, na kolegu konduktera...
Medalja za hrabrost
Roberta je za viteški poduhvat na Sretenje odlikovao predsednik Aleksandar Vučić medaljom za hrabrost "Miloš Obilić". - Mnogo me je dirnuo taj potez. Iskreno, nisam očekivao, ali sam ponosan. Ne volim da pričam o poslu, svako od nas mašinovođa ima u svom radnom veku sličnih situacija. Ovo je lep i težak posao, u čijoj osnovi je odgovornost. Pitaju me kolege za savet, ali nema univerzalnog saveta jer smo svi mi drugačiji u kriznim situacijama. Uradio sam sve "po udžbeniku", ali panika može svašta da učini. Zato moramo uvek biti pribrani. Ko će, ako ne mi - kaže Robert.
Bez obzira na najveći mogući strah koji čovek može da doživi, Robert je uradio sve što propisuje služba.
- Sve što sam u tom momentu mogao da aktiviram pritisnuo sam. Kada sam video da i pored toga ne možemo da se zaustavimo, istrčao sam iz kabine i rekao putnicima da se dobro drže. I onda udar. Od momenta kada sam video svetla do udara prošlo je samo devet sekundi. Sada zaista shvatam relativnost vremena - nastavlja skromni heroj:
- I sam sam se uhvatio za naslon od sedišta pa sam od siline udara poleteo i udario u električnu tablu. Za veliko čudo putnici u tom trenutku nisu jako paničili, te su tako i meni pomogli da, kad smo se zaustavili, izađem napolje i proverim šta se zaista desilo. Znao sam da smo udarili u drugi voz, ali sam morao da vidim da li curi nafta da se ne zapalimo, gde smo uopšte, koja vrata da otvorimo.
I sam teško povređen, Robert je izašao iz voza, video da je s jedne strane vegetacija, a s druge jarak, pa je našao deo gde je uska staza i njome izveo putnike napolje. Odmah je pozvao policiju i Hitnu pomoć, locirao voz koji je bio oko kilometar i po udaljen od prelaza u Laliću, obavestio nadležne...
- Kad sam otvorio oči, došao k sebi, po totalnom mraku, samo sam pomislio ko će zvati pomoć ako ne ja, jer je kondukter bio teško povređen. Samo sam se molio da niko nije poginuo, bilo je u vozu mnogo mladih i male dece. Policija i Hitna pomoć su vrlo brzo došle, i sve nas prebacili u somborsku i subotičku bolnicu - dalje će hrabri mašinovođa:
- Posle sam video da je prednji deo voza udario u kontejner, a upravljačnica je bila potpuno smrskana, i da sam ostao u njoj sigurno ne bih preživeo. Ovako sam prošao "samo" sa težom povredom ramena, koje mi je ispadalo iz čašice, i zbog koje sam još na bolovanju.
Čim su stigli prvi izveštaji sa lica mesta, nadležni su javnosti ukazali da je mašinovođa sprecio veliku tragediju. Kada se situacija malo slegla, počeo je da dobija poruke zahvalnosti putnika, koji su ga pronalazili na društvenim mrežama.
- Ne znam Vas, ali puno vam hvala što je moja ćerka ostala živa - samo je jedna od poruka...
Posao "nasledio" od oca
I Robertov otac bio je mašinovođa, pa ne čudi što poznaje sve "pore" ove profesije: - Putniku je važno da krene na vreme i stigne tamo gde je krenuo. Po tome nas gledaju. Tek kada se ovako nešto desi počnemo da razmišljamo šta sve ovaj poziv nosi. Često sliku o nama imaju i po onome čime upravljamo, te ne mogu ni da pomisle ne znam šta dok vozimo šinobus. Mislim da će se to promeniti sada kada se napravi brza pruga i dođu najsavremeniji vozovi.
