Incident koji se u nedelju zbio na Aerodromu "Nikola Tesla" kada je avion na letu JU324 iz Beograda do Dizeldorfa, koji je obavljala partnerska kompanija Er Srbije, pri poletanju izleteo sa piste, udario u stubove i antene i sa teškim oštećenjima poleteo, pa ubrzo prinudno sleteo, podsetio nas je na težak udes koji se takođe zbio u februaru, ali pre bezmalo šest decenija.
Bilo je hladno zimsko veče krajem februara 1965. godine kada je Beogradom prostrujala loša vest: JAT-ov avion Daglas DC 3 srušio se nedaleko od Ade Ciganlije, kod brodogradilišta "Tito", na levoj obali Save.
U ovoj nesreći poginulo je svih pet članova posade: kapetan Nenad Krsnik, drugi pilot Blagoje Bogićević, mehaničar Dušan Eremija, tehnički kontrolori Slobodan Mišović i Žarko Jovanović.
Prema saopštenju koje je izdato odmah nakon nesreće, letelica je pretrpela udes neposredno posle uzletanja sa starog zemunskog aerodroma.
DC 3 je na, kako će se ubrzo ispostaviti, kratak probni let, krenuo 20. februara oko 14 časova i plan je bio da se posle kraćeg kruženja spusti na novi aerodrom "Beograd" u Surčinu. Trebalo je da to bude ruta od svega nekoliko kilometara.
Vidljivost nije bila veća od 1.000 metara zbog magle i snega koji je neprestano padao. Zato niko od stanovnika okolnih naselja nije ni uočio sam trenutak rušenja. Ali jesu radnici Gradskog vodovoda, koji su se zatekli kod postrojenja reni bunara 22, na levoj obali Save.
Oni su odmah obavestili policiju i krenuli na mesto događaja. Međutim, petorici nesrećnih ljudi iz olupine aviona nije bilo pomoći.
Na ledini pokrivenoj snegom ležao je razmrskani trup aviona, delovi su bili razbacani na sve strane na prostoru od oko 400 kvadratnih metara. Trup je ostao bez oba krila i točkova. Letelica se pri padu nije zapalila jer je u rezervoarima nosila minimum goriva za kratak "skok" između dva beogradska aerodroma, starog Zemunskog i novog na Surčinu.
Do mesta katastrofe tog februarskog dana teško je bilo prići. Vozila su morala da se zaustave na kraju puta na oko kilometar od mesta nesreće. Zbog toga su i dve hitne pomoći stigle u Bežanijsko polje tek oko 15 sati.
Kako su novine otkrivale narednih dana, ista letelica se već bila zapalila, i to neposredno pre beogradske nesreće, na aerodromu Mostar i tom prilikom bila prilično oštećena.
Upravo zbog toga ovaj avion je bio na remontu u hangaru na starom Zemunskom aerodromu. Kada su radovi na popravci bili gotovi pet članova posade krenulo je da isproba ispravnost DC 3. To je, nažalost, bio njihov poslednji let.
Ubrzo se pojavio i podatak da je zahvaljujući slučajnosti jedan čovek izbegao katastrofu. Naime, sa posadom je trebalo da poleti još jedan pilot koji je zakasnio, dok je mehaničar Dušan Eremija bio žrtva tragične slučajnosti. Naime, on se slučajno našao u avionu iako nije bio na spisku za probni let. Došao je da primi platu i pošto je morao da se vrati u Surčin iskoristio je mogućnost da se avionom brzo preveze do tamo.
Nenad Krsnik koji je pilotirao preživeo je deset godina pre ove nesreće sličan udes u blizini Beča. Tada je JAT-ov avion Konver pao u šumu, a tadašnji kapetan je poginuo kao jedna od 7 žrtava tog udesa. Krsnik, koji je bio kopilot na tom letu, se zatim dugo oporavljao od povreda. Svi su tvrdili da je bio iskusan i vešt, tako da se u početku verovalo da nije postojala mogućnost njegove greške.
Prvi nalazi ukazivali su da posle dostizanja visine od 100 metara pilot nije uspeo da je poveća. Pretpostavljalo se da je počela da opada snaga motora, a time i visina, ili su možda bile blokirane komande.
Posle uzletanja DC-3 je sa starog aerodroma najpre je preleteo preko zgrade Direkcije za civilnu vazdušnu plovidbu, odnosno preko Bežanijske kose. Tada se po svedocenju nekolicine službenika, zvuk motora učinio sumnjivim. Kako je jedan od njih rekao, motor je "kašljucao", "trokirao", nije pravilno radio, "prekidao je"...
Naravno tog trenutka niko nije pomislio na najgore - da će kašljucanje motora odvesti pet članova posade u smrt. U vrlo nepovoljnim vremenskim prilikama, uz vejavicu i vrlo slabu vidljivost.
Prva mišljenja stručnjaka su išla u pravcu pretpostavke da je katastrofu uzrokovao kvar desnog motora. Kada jedan motor prestane da radi na takvoj visini i u fazi poletanja, nemoguće je izvući avion. U tom stanju mogao je, u najboljem slučaju, samo da aterira na snežnu poljanu sa neznatnim oštećenjima.
To su bile neke od činjenica koje su kasnije doprinele rasvetljavanju uzroka nesreće.
Posle nekoliko dana Glavna komisija za utvrđivanje udesa u civilinom vazduhoplovstvu objavila je zvanično saopštenje u kome je pisalo:
- Glavna komisija za izviđanje udesa u civilnom vazduhoplovstvu pri Direkciji za civilnu i vazdušnu plovidbu SFRJ posle svestranog proučavanja ovog udesa, ustanovila je da je posle poletanja sa aerodroma u Zemunu bila uspostavljena radiotelefonska veza između aviona i kontrole letenja na aerodromu Beograd. Pilot je dobio i potvrdio direktivu da se penje do visine od 500 metara u pravcu radio fara Krnješevci. Međutim, nije se uputio u penjanje i zadani pravac, već je posle poletanja na visini od 100 metara u levom skraćenom krugu nadleteo Bežanijsku kosu i selo Bežaniju i verovatno je zbog loših metoroloških uslova snižavao visinu leta do te mere da je na mestu udesa desnim krilom aviona dodirnuo zemlju, te se od udara razbio.
Ipak, iako su svi očekivali da će komisija izneti zaključak da je kvar motora i zvaničan razlog nesreće, u nalazu je pisalo da ispitivanjem ostataka aviona "nije moglo da se ustanovi da je došlo do ma kakve neispravnosti koja bi mogla da prouzrokuje udes. Nije bilo indikacija da su upravljački i drugi uređaji na avionu bili neispravni".
Autor:
