Ima četvoro dece, ali niko od njih Jeli, koja je napunila 76 godina, ne dolazi. Kako kaže, bolesna je, a više od toga što je deca ne obilaze, boli činjenica da se unuci međusobno ne druže.
Jela je udovica već 21. godinu, svu decu je podigla. Oni su osnovali svoje porodice, i svi su, kako ova vremešna bakica veli, uspešni. Ipak, da nije sve onako kako se čini u oku posmatrača, najbolje govori činjenica da se ona u starosti, bolesna, snalazi kako ume i zna.
Sa pedeset godina teško obolela
“Sa 55 sam godina postala udovica. Kasnije sam pet godina živela u obližnjem mestu, bila sam u jednoj vezi koju sam iz mnogo razloga prekinula. Nakon toga sam se vratila u svoj grad, velikom zaslugom i zbog brata koji je bio invalid pa sam htela da mu budem od pomoći”, započinje ona svoju tužnu priču.
Kada je ušla u pedesete godine života, teško je obolela.
"Dobila sam jaku aritmiju srca i kvalitet mog života je opao. Imala sam psa koji mi je davao volju i snagu da sam još pet godina uspevala pomagati bratu, šta god je povremeno trebao jer je uz mene imao i stručnu njegu. Međutim, oko mene se sve nekako menjalo na način na koji nisam očekivala”, napisala je.
Pandemija je dokrajčila i ono malo empatije
Deca su se, piše nadalje, sve do pandemije korona virusa barem povremeno javljala, pomagali su joj kad je bila lošije. “Onda je korona učinila svoje. Kao rizična osoba morala sam biti u izolaciji, donosili su mi na balkon šta je trebalo, ali su veze s unucima de facto nestajale i nisu se obnovile. Za rođendane sam im slala čestitke uz nešto novčanog priloga u njima, ali je to postala rutina kao da je baka poštar.”
“Prestala su naša zajednička druženja uz duvanje svećica. Samo sam ih dvaput u četiri godine uspela okupiti – za jedan Božić kad su svi bili kod mene, i za jedan svoj rođendan. Povremeno bi neko došao na ručak ili na rivu na kavu i piće, ali kako su deca rasla, to se smanjivalo i nestajalo.”
Blizu gde stanuje, nalazi se picerija gde je za jedan svoj rođendan pozvala samo unuke, svih petoro. Najstariji je bio već srednja škola, ostali su bili osnovna i jedan još u vrtiću. “To je jedno od mojih zadnjih radosnih dana i mojih radosnih rođendana. Međutim, oni na moju veliku žalost nisu pokazali da im je to nešto što će i sami pamtiti”, napominje gospođa Jela.
Nema pomoći ni u bolesti
“Zaređali su se dani i meseci kada sam se osećala sve gore, ali nisam tražila pomoć osim u doista iznimnim situacijama. Svi živimo blizu, ali smo sve udaljeniji kao ljudi. Sve je manje povezanosti. Jedina kći je u svemu odigrala neshvatljivu ulogu rušeći sve poveznice među svima nama. Moji unuci su sada već svi veliki, jedino najmlađi unuk je još mali i ima pet godina. Nije znao ni kako se zovem.”
“Situacija se kod moje kćeri doista drastično promenila. Naglo je prekinula sve veze sa mnom, ali i s braćom. Unuci se međusobno gotovo i ne poznaju, a meni je sve to postalo prestrašno za pojmiti i podneti. Najmlađi unuk koji mi ne zna ni ime često je kod drugih bake i deke koji mene ignorišu, naročito baka, a žive u kući iza mene, deli nas samo njihov vrt”, žali se ona.
"Negde su izgubili empatiju"
Nameravala je, kako kaže, preduzeti i neke korake za viđanje unuka uz pomoć institucija, ali je odustala. “Kako su izabrali, tako neka sada žive s tim. Niti pijem, niti pušim, niti sam bila problematična u životu i mogu jedino biti ponosna na to što su svi izrasli u ozbiljne i radišne ljude. Na žalost, negde su putem izgubili empatiju čak i za rođenu majku i baku. Mnogo je još toga što sam progutala i jedino što nakon svega još mogu reći je da se ponekad i sama čudim kako sam uz sve probleme ostala živa”, završila je svoje pismo Jela.
Autor:
