Ni posle 70 godina istina o Golom otoku nikako da se potpuno oslobodi okova i lanaca. Baš kao što te davne 1948 godine nisu mogli ni svi oni, koji su za slobodnu reč završavali u mučilištima i kazamatima.
1948 godina je veoma važna godina kako za događaje u spoljnoj tkao i za ono što se dešavalo u našoj posleratnoj istoriji 20-og veka i ima svoj globalni i unutrašnji politički značaj.
- Prvi put se jedna socijalistička zemlja odmetnula staljinističkom režimu i bila je zapravo i vodilja i za druge zemlje u procesu destaljinizacije. A u unutrašnjem političkom planu ovaj događaj je doveo do mnogih nemira i nasilja u društvu. Da bi zatim došlo i do liberalizacije - rekao je dr Srđan Cvetković, istoričar.
Ceo proces mučenja u logorima bio je veoma surov ali i jedinstven u evropi. Evropa nije imala logore gde su se ljudi prevasitavali i pod torturom menjali svoja mišljenja.
Foto: Printscreen
- Imao sam 17 godina kada sam uhapšen u školskom dvorištu. Ništa ja nisam uradio. U mom kraju su osvanule parole pisane kredom, dole Tito živeo Staljin, i po nekoj logici udbe onoga vremena kredu su mogli da imaju samo đaci, i oni su iz našeg kraja gde su osvanule parole, koje inače nisam ni video, uhapsili nas nekoliko. Tukli su nas i morali smo da priznamo da smo to napisali - rekao je Božidar Vulović, logoraš, advokat u penziji.
On je dodao da su ih suvoro i pod batinama primoravali da priznaju ili će ih ubiti. I on je priznao.
- Uhapsili su nas dvojicu iz gimanzije i dvojicu iz pomorske škole. Svi smo priznali, ali smo priznali da smo pisali na različitim lokacijama. Uhapšen sam u februaru a u julu iste godine sam stigao na goli otok - rekao je Vulović.
Foto: Printscreen
On je opisao da je goli otok najveća fabrika koja je proizvodila dvoličnjake, da su svi morali da priznaju da su se popravili, da su na Titovom putu a da je zapravo svako zadržavao svoje mišljenje.
- Prvo je bila velika glad, pored toga još teža je bila žeđ. Radili smo u kamenolomu, gde smo imali jedan deci vode ili dva u poklopcu od vojničke porcije. I tako tri puta na dan imate da popijete po malo vode. Uz to velika glad a težak fizički rad - rekao je Vulović.
- Provela sam osam godina istražujuči ovu temu i poželela sam da sve što sam saznala stavim na filmsku traku da bi iskustva tih ljudi i ta dešavanja prikazala ali ne samo za naša gledališta već i van prostora evrope, zato što se o ovoj temi malo govorilo i ovde kod nas a van glranica evrope skoro da niko ne zna. Ovo je jedan vrlo specifičan sistem koji je radio da se ljudska psiha uništi. Ja sam dala akcenat na dokumenta koja ranije nisu bila objavljena a potkrepljuju određena prethodna razmišljanja i lična iskustva - rekla je Zorica Marinković, autorka dokumentarnog filma o golom otoku.
Od onih 16.500 hiljada ljudi koji su bili tamo jako mali broj je stvarno zaslužio da se neke represivne mere nad njima sprovedu.
- Arhiva državne bezbednosti o golom otoku danas je vrlo otvorena nalazi se u Arhivu Srbije, ti dokumenti nisu tajna, zna se tačno da je 56.000 bilo pred istragom , 16.500 prošlo goli otok i oko 500 preminulo, to nije bio log smrti, to su logori za prevaspitavanje i po tome smo bili jedinstveni u Evropi. Mapa je urađena po postojećim podacima došli smo do podataka da je najviše ljudi po glavi stanovnika bilo iz Srbije i Crne gore - rekao je Cvetković.
