"Istina o Jasenovcu - pravo na nezaborav" naziv je izložbe koja će u organizaciji Srbije 25. januara biti otvorena u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku. Na izložbi će prvi put biti predstavljeni novootkriveni dokumenti o ovom logoru i žrtvama jednog od najstrašnijih stratišta na Balkanu tokom Drugog svetskog rata u takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj.

Kako su izgledali dečji logori u Jasenovcu i Jastrebarskom, kroz kakve su strohote prošli preživeli, ispričali su za Pink upravo oni:  Smilja Tišma, koja je preživela dečji logor u Jasenovcu, Gojko Rončević Mraović, zarobljenik Jastrebarskog logora i Jelena Buhać Radojčić, koja je bila zatočena u Jasenovcu.

Buhać Radojčić živela je u selu Jablanac kod Jasenovca, te da je prebegla u Bosnu kako bi spasila svoj život.

- Prešli smo u Bosnu da nas ustaše ne bi poklale, a tamo su nas preveli Partizani. Međutim, Nemci su se priključili ustašama i udruženim snagama su uspeli da nas pohvataju i odvedu u Orahovo. Moj otac se sakrio u odžak i nisu mogli da ga nađu. Ostatak moje porodice i mene šetali su od sobe do sobe uz pretnju mitraljezima, da bi nas na kraju izveli u dvorište u nameri da nas streljaju. Moj otac se u tom trenutku pojavio i odveden je u nepoznatom pravcu. Završio je tako što je morao da iskopa sam sebi raku, nakon čega su ga ubili maljem. Ostatak moje porodice završio je u logoru. Na ulazu u logor nam je oduiman svaki predmet koji smo imali kod sebe. Jedna Židovkinja je platila glavom sakrivene minđuše u punđi. Spavali smo na goloj zemlji, hranili se na kazanu, hrana je bila užasna. Moj brat Ilija, koji je imao dve godine, nestao je u Zagrebu. Nestali su i moj brat Živko koji je bio sve vreme sa mnom i moja majka. Zaklali su mi baku, deku i četvorogodišnjeg brata koji su živeli u Mlaci - ispričala je Radojčić.

Smilja Tišma živela je ispod Bilogore, gde se nalazilo pet sela sa većinski srpskim stanovništvom. Otac joj je bio poznat kao veliki četnik, iako je bio samo običan zemljoradnik i seljak.

- Nas je bilo četvoro dece, najmanja sestrica imala je dve i po godine, ja sam bila najstarija, išla sam u drugi razred osovne škole. Mog oca su 17. maja uhapsili i više ga videli nismo. Saznala sam posle rata da je nastradao u Jasenovcu . Mi smo dva puta terani u logor - juna 1941. i bili smo u Bijelovaru. U kasnu jesen 41. vratili su nas kući. Naredne godine ponovo su nas odveli u logor i u Sisku su nas četvoro odvojili od majke. Tom prilikom majka nas je poljubila i rekla nam "neka vas čuva Sveta Petka". Možda nas je ona i sačuvala. Proveli smo u Jastrebarskom nekih sedam meseci. Uspeli smo da preživimo zahvaljujući komšiji Mati Blažajkoviću koji je u leto 1943. godine došao, garantovao Paveliću i odveo nas kući, koju nažalost više nismo imali. Smestili smo se kod komšija. Moj brat se odmah nakon logora priključio Partizanima, uprkos tome što je imao samo deset godina.

Gojko Rončević Mraović rođen je u selu Trstenica, oko 50 kilometara južno od Zagreba. Selo je imalo oko 950 stanovnika. Ustaše su preuzele vlast 10. aprila 1941. nakon čega je istog trenutka počeo teror nad Srbima, Romima i Jevrejima, pod geslom trećinu Srba ubiti, trećinu pokrstiti, trećinu proterati. Progonitelji nisu bili okupatori, već prvi susedi, ustaški zlikovci, koji su bez povoda i razloga napadali, pljačkali i ubijali.

- Egzekucije su vršene na najbrutalnije načine - nož, sekira, testera, malj, motka. Ovakav način ubijanja savremeni svet nije poznavao. Odsecali su delove tela i organa i najzad klali. 3. avgusta 1941. je u pravoslavnoj crkvi u Glini na prevaru dovedeno 1.300 ljudi, pod izgovorom da idu na pokrštavanje. Svi do jednog su zaklani, između ostalih i 13 članova moje porodice. Leševi su bačeni u jaruge u okolini. Iz moje porodice ukupno je ubijeno 30 ljudi. Sa sedam godina odveden sam u logor Jastrebovac, na reedukaciju. Uspeo sam da se spasim - ispričao je Mraović.

Detaljne ispovesti preživelih logoraša pogledajte u nastavku: